Crtica na margini: Mindfulness-lek za sve ili beg od stvarnosti?

U svojim prethodnim tekstovima bavila sam se površno temom afirmacija, pozitivnom psihologijom i meditacijama, pa sam usput pomenula i koncept „mindfulness“ odnosno koncept koji ja prevodim kao aktivnu svesnost. Mindfulness kao koncept podrazumeva potpunu svesnost-dakle osoba koja praktikuje taj pristup je prisutna celim bićem u sadašnjem trenutku i svesna je svojim misli, osećanja i telesnih senzacija, bez da se za njih „vezuje“.

Živimo u eri u kojoj hiperprodukcija sadržaja i informacija kojima smo bombardovani svakog dana utiče i na povećanje nivoa stresa i anksioznosti. Prema istraživanju koje je u februaru ove godine objavilo Američko udruženje psihologa, listi stresora, u čijem vrhu se nalaze problemi vezani za zdravlje i novac odnosno egzistenciju, odnedavno se pridužila i politika i politička dešavanja. I zbog svega toga, mindfulness se na svakom koraku preporučuje kao „čudesni lek za sve“.

Ipak, uprkos masi studija koje govore o mnogobrojnim dobrim stranama ovog pristupa i efektima koje nesporno ima na sveukupno zdravlje ljudi, ne mogu da se otmem utisku da bez dodatne psihoterapije i aktivnog bavljenja uzrocima, meditacija i „vežbanje prisutnosti“ izgledaju kao da lepite mali flaster na otvorenu ranu, kojoj je potrebno čišćenje i šivenje.

Isto tako, bez pravog učitelja/trenera/terapeuta/savetnika, postoji opasnost da osoba u pokušaju da umanji stres zapravo krene da potiskuje i negira ili pak ignoriše sadržaje/emocije/misli, a dugoročni efekti toga mogu da budu prilično razarajući.

Meditacija kao biznis

Imam utisak da se praksa meditacije i svesnosti/prisutnosti na zapadu često prodaje kao ideja koja je skoro sasvim očšćena od verskih učenja i praksi i stroge etike čiji je sastavni deo. Čini mi se kao da se namerno izostavlja činjenica da meditacija tj. mindfulness su samo deo izuzetno strogog režima i kompleksnih budističkih i hinduističkih učenja, koja su nama Balkancima potpuno strana, ako ćemo iskreno. Čak i sami Budisti imaju odrednice za kvalitet svesnosti koja se praktikuje u odnosu na principe koji su sastavni deo Budizma (satti-svesnost), kao i u odnosu na sedam principa prosvetljenja i mnoge druge principe. Sammā-sati ili ispravna svesnost je ono čemu bi trebalo da se teži na plementoj osmostrukoj stazi, ali taj princip je namerno skrajnut ili potpuno ignorisan i sakriven od prosečnog praktikanta/konzumenta.

U komercijalnom smislu, meditacija je postala deo mejnstrim praksi skoro svugde, deo je opšteg hajpa, a način na koji se praktikuje mi liči na čist hipsteraj, zajedno sa gluten-free ishranom, paleo ili hrono dijetama, smutijima (smoothie) of povća i voća, itd. Negde sam na netu našla sjajan izraz koji opisuje stanje stvari: McMindfulness, dakle podržava čist kapitalistički konzumerizam.

U isto vreme, ja to vidim i kao deo rastuće korporacijske prakse, koja mi izgleda kao izuzetno licemeran pokušaj da se radnici umire i učine produktivnim u svetu gde su preopterećeni radnim obavezama ili/i izrabljivani ili su pak u stalnom strahu od otkaza. U tom smislu, osnovni budistički principi su u direknoj suprotnosti sa korporativnom kulturom u kojoj caruje sebičnost, pohlepa, zavist, zloba i iskorišćavanje drugih. Ako stvorite iluziju kod radnika da ih „neko sluša i razume“, „da podržava njihov rast i dobrobit“ a u isto vreme ne poboljšavate uslove rada i kulturu, o čemu onda zapravo govorimo?      

Ako izguglate pojam mindfulness, naći ćete na stotine termina koji su postali deo opšteg hipsteraja: od roditeljstva (mindfulness parenting), načina života (minndfulness living), terapija, oporavak, odnosi, radno mesto, itd. Mindfulness pristup ili ideja je postao deo svih mogućih praksi i industrija, preko kojeg se zgrću milijarde dolara na godišnjem nivou.

Ima li efekta?

Imam još mnogo toga što bi mogla da kažem na ovu temu, ali ne bih da dužim-dakle ja ne sporim koristi i delotvornost ovog pristupa, naprotiv, bavim se meditacijama od svoje 16-17 godine. Uslovno rečeno, meditacija i aktivna prisutnost "rade", međutim, nije sve baš tako jednostavno. 
Najčešće, meditacija može da vam pomogne da se umirite i da lakše izlazite na kraj sa stresom i sa negativnim događajima u životu, u to nema sumnje.

Međutim, šta se dešava ako neka osoba nema prikladan način reagovanja na stres i nema prilagođeno ponašanje? Smatram da su u tom slučaju potrebni mnogo dublji zahvati koji zahtevaju duži rad sa psihijatrom ili psihoterapeutom, u zavisnosti od težine slučaja. Kod takvih osoba, meditacija je deo manje prilagođenog ili čak neprilagođenog delovanja i ponašanja, zato što se pažnja usmerava na primer na promenu misli, fokus na sadašnjost a ne na otklanjanje uzroka.

Kod osoba koje su doživele traumatska iskustva meditacija može da deluje jako zastrašujuće i da dovede čak i do flešbekova i ponovne traumatizacije, ako se ne sprovodi sa stručnim licem (opet lekar ili terapuet ili psihijatar) i to tek nakon prethodne pripreme kroz dobro sprovedenu fazu stabilizacije u terapji. 

Međutim kao i kod mnogih drugih stvari, ne postoji etička praksa i protokol kod mindfulness obuka, kurseva i treninga i prethodna priprema učesnika. Ovde ne postoji upozorenje o nuspojavama kao kod lekova, a nuspojava itekako ima i može da ih bude. Oni koji se bave meditacijama sigurno znaju da osećaj praznine i beskončnosti do koga se stiže u jednom trenutku može da bude zastrašujuć, a da sadržaji iz nesvesnog mogu da budu okidač za depresiju, paranoju i druge probeleme. Dakle, ako osećate strah, depresiju ili nelagodu dok meditirate (ili posle), obavezno se obratite nekom ko je kompetentan i dovoljno stručan da vam pomogne.

Jedna od studija koju je radio tim sa „Johns Hopkins University“ koja se bavila pitanjem efikasnosti mindfulness meditiranja kaže da postoje uočene blagodati ali su one u rasponu od „malog do umerenog“. U tom istraživanju se ističe da se do isith ili sličnih efekata u oblasti redukcije stresa može doći i na drugi način, kroz ishranu, dovoljnu količinu sna i vežbanje, odnosno kod većih problema tu su lekovi i neki od oblika bihejvioralne terapije.

Smatram da podsvest krije ogromne zalihe potisnute energije i ne da se baš tako lako prevariti pukim matranjem i korigovanjem stavova. Za to je potreban ozbiljan rad i pomoć stručnog lica, a tu dolazimo do problema nedostatka vremena i novca. Zato su na zapadu u protekloj deceniji veću prednost dali onome što ja vidim kao quick fix pristup, nego dugotrajnom radu, ali o tome neki drugi put.

Dakle, efekta ima, najviše onda kada je meditacija samo deo rada sa stručnim licem (terapeut, lekar, savetnik). Ipak smatram da se do dobrih ili vrhunskih rezultata, baš kao i u sportu na primer, stiže samo uz trud koje se ulaže na duže staze, a medicatacija je samo mali deo priče.