Crno-beli svet: Deo II

Kada misli i uverenja dovode do emocionalnog kurcšlusa

Tekst koji sledi je nastavak prethodnog i deo je mojih beležaka za treninge i predavanja o asertivnosti i umeću uspešnog komuniciranja i življenja. Ovaj i prethodni tekst se bave pristupom koji u psihologiji pripadaju kognitivno bihejvioralnoj i racionalno-emocionalno-bihevioralnoj školi , čiji su istaknuti predstavnici Aron Bek i Albert Elis. Svesna sam da je materijal koji vam dajem u ovom tekstu prilično obiman, ali cilj mog blogovanja između ostalog je i da vam dam jednu detaljnu informaciju i smernice i neke stvari naprosto ne mogu da preskočim, nego idem po nekom logičnom redu. Ovaj tekst je namenjen osobama koje žele da rade na sebi i da poboljšaju opšti kvalitet svoga života kroz učenje i primenu neke od tehnika koje postoje. U Srbiji ima organizovanih treninga koje drže iskusni psiholozi na kojima možete da savledate mnoge tehnike i steknete nova znanja. 

Važna napomena: svi tekstovi ovde su lični i iako su bazirani na znanju i iskustvu, ja nisam stručnjak i ovi tekstovi imaju za cilj da podstaknu na razmišljanje, da budu inspiracija i da vas informišu o osnovnim stvarima. Ukoliko imate problem, ne oklevajte da tražite pomoć stručnog lica. 

  Tri glavna MORAM 

(preuzeto sa sajta rebtnetwork.org na kome su navedeni izvorni tekstovi Dr. Elisa-prilagodila sam ih i priredila za potrebe treninga ) 

Svi se mi izražavamo drugačije i predstavljamo ličnosti za sebe, ali takođe imamo i mnogo zajedničkih karakteristika. U te karakteristike koje su nam kao ljudima zajedničke spadaju i iracionalna uverenja. Prema Dr. Albertu Elisu i REBT, ideja je iracionalna ukoliko: 

1. Iskrivljuje stvarnost.
2. Nelogična je.
3. Sprečava vas da činite svoje izbore.
4. Vodi ka nezdravim“ odnosno neadekvatnim emocijama.
5. Vodi ka auto-destruktivnom ponašanju odnosno ponašanju koje škodi osobi 

Ova uverenja mogu da budu svrstana u 3 osnovne grupe. Svako od tih uverenja u svojoj suštini sadrži apsolutistički zahtev propraćen sa morati. Ova 3 glavna moranja su definisana na sledeći način:

I. Moram da se ponašam dobro i da pridobijem naklonost svih inače kao osoba ne valjam.
A. Odlike
1. Nefleksibilnost
2. Postavljanje nerealnih očekivanja-tražite nemoguće
3. Preterano pridavanje značaja tome šta drugi misle o nama
4. Sopstvena vrednost se meri prema postignućima i popularnosti u društvu
5. Samoodbacivanje
B. Pod-uverenja
1. Moram da imam ljubav i prihvatanje svih osoba.
a. Ne smem da uradim ništa što bi uzrokovalo da drugi misle lošije o meni.
2. Moram da budem kompetentan-na i uspešan-na.
a. Moram da imam važnu veštinu ili talenat.
3. Moram da uspešno izbegnem neprijatne situacije.
a. Neprijatne ili neželjene situacije me uznemiravaju.
b. Ne mogu da kontrolišem osećanja u teškom situacijama.
4. Moram da izbegnem opasne ili neprijatne situacije.
a. Ako se i desi da doživim tako nešto, moram stalno da se sekiram, da bi to nestalo.
5. Moram uvek da mislim, da se osećam i ponašam na isti način.
a. Moja prošlost je toliko jako uticala na mene, da ne mogu da se promenim.
6. U životu moram imati red, sigurnost, stabilnost i predvidivost.
a. Ukoliko nemam sve te stvari u životu, ne osećam se prijatno i kompletno i zadovoljno i ne ponašam se kompetentno.
7. Moram da se oslanjam na druge, jer ne mogu da se oslonim na sebe.
a. Moram da se oslanjam na sujeverje i religiju pogotovo u teškim trenucima.
b. Ne mogu da budem srećan-na ukoliko ne razumem prirodu i tajne svemira.
8. Moram sebe da ocenim ili kao "dobrog-dobru" i "vrednog-vrednu," ili "lošeg-lošu" i "bezvrednog-bezvrednu."
a. Biti "dobar," i "vredan," znači da moram da budem kompetentan-na, uspešan-na i popularan-na.
b. Ukoliko nisam kompetentan, uspešan i popularan, onda sam "loš" i "bezvredan."
9. Ne smem nikada da se osećam depresivno, anksiozno ili besno.

C. Emocionalne posledice
1. Depresija
2. Anksioznost i/ili panika
3. Omalovažavanje sopstvene ličnosti

D. Posledice u ponašanju
1. Izbegavanje rizika
2. Stidljivost
3. Prokrastinacija (zabušavanje, odlaganje obavljanja obaveza, itd)
4. Ne-asertivnost
5. Radoholičarstvo-preteran rad

II. Drugi ljudi moraju da urade "pravu stvar" inače ne valjaju i zaslužuju da budu kažnjeni.
A. Odlike
1. Nefleksibilno i nerealno
2. Stav autoriteta nad drugima
3. Osnovna pretpostavka je da postoji jasno razgraničenje između ispravnog i pogrešnog
4. Pretpostavka je da imamo sposobnost da bez greške prosudimo šta je dobro a šta loše
5. Postavljamo sami sebe u centar univerzuma a drugi su tu da nam ispunjavaju želje i potrebe
6. Dovodi do konflikata s drugima koji takođe sebe vide kao centar univerzuma
7. Odbacivanje osnovnog ljudskog prava na grešku i nesavršenost 

B. Pod-uverenja
1. Svi treba da se prema svima a naročito prema meni ophode na uviđavan i fer način.
a. Ukoliko se ponašaju nepromišljeno ili nefer, onda oni ne valjaju.
b. Ukoliko se ponašaju neuviđavno ili nefer, zaslužuju da budu kažnjeni.
c. Društvo ili Bog ili Univerzum bi trebalo da se postaraju da oni dobiju kaznu koja im sleduje.
2. Drugi ljudi ne smeju da se ponašaju nekompetentno ili budalasto.
a. Ukoliko se ponašaju nekompetentno ili budalasto, oni su bezvredni idioti.
b. Ukoliko se ponašaju nekompetentno ili budalasto, moraju da se stide sami sebe.
c. Ukoliko se ponašaju nekompetentno ili budalasto, ne bi trebalo da se nadaju bilo čemu dobrom u životu.

3. Talentovani ljudi moraju da koriste svoj talenat.
a. Svako mora da dostigne svoj puni potencijal.
b. Ljudi koji ne ostvare svoj pun potencijal imaju malu ili nikakvu vrednost kao ljudska bića.
4. Drugi ne smeju da me kritikuju.
a. Ako me neopravdano kritikuju, oni ne valjaju i ne zaslužuju da im se bilo šta dobro desi u životu. 

C. Emocionalne posledice
1. Ljutnja, bes ili razjarenost
2. Nestrpljivost
3. Ogorčenost
4. Prezir
D. Posledice po ponašanje
1. Agresivnost i nasilje
2. Predrasude, šovinizam, netolerantnost
3. Zlostavljanje ili buling
4. Zvocanje i zakeranje 

III. Život mora da bude lagodan, bez neprijatnosti ili nezgoda.
A. Odlike 
1. Nefleksibilno i nerealno
2. Precenjeno pravo na život lišen poteškoća
3. Podcenjuje sposobnost osobe da se nosi sa nedaćama
4. Neprihvatanje životnih poteškoća

B. Pod-uverenja
1. Stvari moraju da se odvijaju baš kako ja želim.
a. Potrebno mi je ono što želim.
b. Užasno je ako ne dobijem ono što želim.
2. Moram stalno da se sekiram oko životnih nedaća i ishoda.
a. Moram da kontrolišem, izbegavam ili menjam životne ishode.
b. Moram da se sekiram i živciram oko životnih ishoda.
c. Sekiranje i nerviranje daje mi moć da kontrolišem, izbegavam ili menjam ishode u životu.
3. Moram da izbegnem umesto da se suočim i da rešim, sa životnim poteškoćama i odgovornostima.
a. Ne sme da mi bude neprijatno ili da se nađem u neprijatnoj situaciji.
b. Ne mogu da sebe disciplinujem.
c. Ne mogu da podnesem bol u sadašnjosti zarad budućeg dobitka.
4. Stvari koje mi se ne dopadaju, moram da sa lakoćom menjam.
a. Teškoće ne smeju da postoje.
b. Ja sam nemoćan-na da promenim moje okolnosti.
c. Bilo kakav napor da promenim sopstvene okolnosti je osuđen na propast a samim tim je i besmisleno pokušavati.
5. Pravda, pravičnosti, jednakost, demokratija i druge „prave“ vrednosti moraju da prevagnu.
a. Ne podnostim kada neko gazi moje vrednosti.
6. Svi problemi moraju imati savršeno rešenje.
a. Savršeno rešenje za svaki problem mora biti pronađeno.
b. Osećam se užasno ako ne uspem da pronađem savršeno rešenje za moje probleme (ili probleme ljudi do kojih mi je stalo).
7. Moj život mora da ima značenje i svrhu. 
a. Ukoliko ne uspem da stvorim značenje ili svrhu sam-sama za sebe, Univerzum ili nešto slično će se već pobrinuti za mene.
8. Ne smem da iskusim depresiju, gnev ili anksioznost.
a. Ne smem da imam bilo kakav psihološki problem.

C. Emocionalne posledice
1. Nizak prag tolerancije na frustraciju
2. Samosažaljenje
3. Depresija
4. Nelagodnost i anksioznost
D. Posledice po ponašanje
1. Prokrastinacija
2. Smanjenje svih kapaciteta
3. Zloupotreba alkohola i drugih supstanci
4. Preterano ugađanje sebi i samo-popustljivost da bi se osećali dobro (primer-prejedanje). 

SAMOPOMAŽUĆE MISLI

1. Ja sam odgovoran/na za svoj život i imam kontrolu nad njim.

2. Okolnosti su takve kakve jesu, ali ja se mogu odlučiti kakav stav ću zauzeti prema njima.

3. Prihvatam i volim sebe takvog/u kakav/a sam.

4. Učim da volim sebe.

5. Učim da prihvatim sebe.

6. Ako mi neko ne uzvrati ljubav, to ne znači da sam loš/a i nastaviću dalje.

7. Ja poštujem i verujem u sebe nezavisno od toga šta drugi misle o meni.

8. Mogu da prihvatim i učim iz konstruktivne kritike.

10. U redu je da budem onakav/a kakav/a jesam u društvu drugih.

11. Učim da pravim ravnotežu između posla i zabave u svom životu.

12. Učim da postoje i druge stvari u životu osim uspeha.

13. Ja sam jedinstvena i sposobna osoba. Zadovoljna sam time što radim najbolje što mogu.

14. U redu je praviti greške. Spreman/a sam da prihvatim svoje greške i učim na njima.

15. Spreman/a sam da dopustim drugima da mi pomognu. Prihvatam svoju potrebu za drugim ljudima.

16. Otvoren/a sam za prihvatanje podrške drugih.

17. Spreman/a sam za prihvatanje rizika zbližavanja sa nekim.

18. U redu je prepustiti se i opustiti. Učim da prihvatim one stvari koje ne mogu da kontrolišem.

19. Spreman/a sam da prihvatim pomoć drugih u rešavanju svojim problema.

20. U redu je biti uznemiren kada stvari ne idu onako kako treba.

21. Ja nisam loš/a ako nemam brzo rešenje za svaki problem.

22. U redu je naći vremana za odmor i opuštanje.

23. Radiću najbolje što mogu i biću time zadovoljan/a.

24. U redu je ako nisam u stanju uvek sve da predvidim.

25. U redu je verovati drugim ljudima.

26. U redu je praviti greške, to je u ljudskoj prirodi.

27. Niko nije savršen i ja učim da budem blaži/a prema sebi.

28. Ja sam vredan/a samim tim što sam ljudsko biće. Prihvatam sebe takvog/takvu kakav/kakva sam.

REBT Formular za samoprocenu

Ispod ovog formulara možete naći pojašnjenja pojmova i primere kako bi ste mogli da ovaj formular lakše popunite.

Probajte da budete što iskreniji prema sebi, ovde nema uslovno rečeno tačnih i pogrešnih odgovora, jer je svrha ovog formulara da vam pomogne da lakše razumete spostveno ponašanje i da možete da krenete da menjate ona uverenja koja koja dovode do prenaglašenih odgovora na različite situacije u životu.

Korak br.1 :Opišite aktivirajući događaj Koja je to situacija zbog koje ste uznemireni-potrešeni-burno reagovali?
Korak br. 2: Identifikujte vaše „nezdrave“ odnosno neadekvatne negativne emocije i ponašanje koje vam odmaže (samoporažavajuće ponašanje)
Koje su „nezdrave“ odnosno neadekvatne negativne emocije koje ste osetili?			Koje bi ste odmažuće ponašanje voleli da promenite?
Korak 3: Identifikujte vaša iracionalna uverenja Koja su to iracionalna uverenja u vezi sa situacijom?
Zahtevi (moranje)	Katastrofiziranje	Niska tolerancija na frustraciju		Etiketiranje ljudi	Preterano uopštavanje-generalizacija
Korak 4 : Osporite vaša iracionalna uverenja Pogledajte u dodatku ovog formulara koja pitanja sebi možete da postavite da bi ste osporili iracionlana uverenja
Zahtevi (moranje)	Katastrofiziranje	Niska tolerancija na frustraciju		Etiketiranje ljudi	Preterano uopštavanje-generalizacija
Korak br 5: Identifikujte vaša racionalna uverenja Koja su to vaša racionalna uverenja koja ste mogli da imate ili ste imali u vezi sa navedenom situacijom
Identifikujte vaše „zdrave“ negativne emocije i ponašanje koje vam „pomaže“ odnosno koje je konstruktivno
Koje su to nove „zdrave“ odnosno adekvatne negativne emocije?		Koje je to novo konstruktivno i pomažuće ponašanje?

Korak 1:

• Svojim rečima kratko opišite događaj koji vas je uznemirio, na primer „partner me je kritikovao“

Korak 2:

• Neadekvatne emocije: to su jake, neprijatne i prenaglašene emocije poput depresije, besa, anksioznosti-jake, osećanje sramote, ponižnja, ljubomore, mržnje, jak osećaj krivice a pogotovo kada nismo objektivno krivi, itd.
• Ponašanja koja nam ne idu u korist odnosno ponašanja kojima sami sebi nanosimo neku vrstu štete: povlačenje u sebe i izbegavanje društvenih kontakata, prokrastinacija (konstantno odugovlačenje i odlaganje ispunjenja obaveza), pribegavanje agresiji bilo koje vrste (verbalna, psihička ili fizička), zloupotreba supstanci (droga, alkohol, lekovi), neasertivnost, izbegavanje obaveza, prejedanje ili poremećaji u ishrani, itd.

Korak 3:

• Iracionalna uverenja
• Zahtevi:  razmotrite koji su to dogmatski zahtevi koje postavljate sami sebi i drugima, to su oni zahtevi koji su „čvrsti“, od kojih se ne odstupa, to je ono što „mora da tako bude ili mora baš tako da se desi ili mora baš tako da se ponaša“
• Katastrofiziranje: kada se nešto dogodi, verujemo da su posledice toga strašne, katastrofalne, da mi to ne možemo podneti, a ključne reči koje prate takva uverenja su: užasno, strašno, pogubno, smak sveta, nešto najgore što je moglo da se desi itd.
• Niska tolerancija na frustraciju: kada nam se čini da to nismo u stanju da podnesemo, što nije tačno, jer ljudi su sposobni da mnoge zaista velike tragedije i strahote prebrode i podnesu, ključne reči su: ne mogu to da podnesem, istrpim, ovo je nepodnošljivo, ovo me ubija, umireću koliko mi je teško itd. Na primer : „ne podnosim da me bilo ko kritikuje“...
• Etiketiranje:  Kada kritikujemo nečiju ličnost a ne ponašanje te osobe, ili kada pak na osnovu nekog našeg ili tuđeg postupka vršimo procenu celokupne ličnosti, onda se kaže da smo nekoga etiketirali. Na primer stav „ako me roditelji kritikuju znači da sam bezvredna“.  Ili kada sami sebe i druge častimo raznim epitetima, umesto da kritikujemo na konstruktivan način ono ponašanje koje ne valja: „glupačo“, „budalo“, „moronu“, „kretenu“, „kučko“, itd. Ali i pozitivna ocena samog sebe ili drugih je podjednako štetna ako nije zasnovana na stvarnosti ili kada pak ima prizvuk moranja: „ja ZASLUŽUJEM da se ljudi bolje ophode prema meni“ ili pak „ja sam previše dobar za ovo radno okruženje“ itd.
• Uopštavanje odnosno preterana generalizacija: kada koristimo „velike“ reči poput: uvek, nikada, zauvek, stalno, svi, niko, itd onda vršimo generalizaciju : „mene niko ne poštuje u ovoj kući“, „stalno me kritikuju“, „uvek sam izložen maltretiranju“ itd.

Korak 4:

• Da bi smo osporili naša iracionalna uverenja, uvek je jako korisno da sebi postavimo pitanja, koja imaju za cilj da nam pojasne logiku koja stoji iza takvih uverenja. Koristeći se logikom i metodom koja je poznatija kao „redukovanje do apsurda“ mi zaista možemo da osvestimo iracionalnost koja stoji iza naših uverenja. Ovo su neki od primera:

-zašto ja moram?                             -na koji način me loš postupak čini lošom osobom?             - gde piše da drugi moraju?

-zašto je to katastrofalno?               - samo zato što više volim X da li to znači da moram  da dobijem X?

Korak 5:

• Racionalna uverenja i racionalni pristup nam pomaže da se ponašamo i osećamo bolje i da konstruktivnije prisupamo situacijama. Na primer:

-          Nema razloga zašto to mora  tako da bude

-          Jeste strašno, ali nije katastrofalno, odnosno nepodnošljivo

-          Jedan loš postupak me ne čini lošom osobom

-          Ne postoji zakon koji kaže da drugi moraju da se ponašaju u skladu sa mojim željama ili očekivanjima

-          Samo zato što najviše volim X ne znači da moram  da dobijem X

Korak 6:

• Zdave odnosno adekvatne negativne emocije su: tuga, blaga anksionost, zabrinutost, blaga razdražljivost, žaljenje, kajanje, razočaranost
• Novo ponašanje i uverenja koja su konstruktivna i koja nam pomažu: korišćenje asertivnosti, jasno saopštavanje naših osećanja i želja i potreba bez napadanja i okrivljivanja drugih, suočavanje sa situacijom- našim osećanjima-radnim zadacima-obavezama bez odlaganja i otaljavanja, pravilna iredovna ishrana, spavanje, bavljenje fizičkim aktivnostima, prestanak pušenja i korišćenja štetnih supstanci itd.

Crno-beli svet: kada misao vodi u besmisao, deo I

U prethodnom tekstu "Život kao projekat" obećala sam da ću da pišem o iskrivljenim uverenjima i o tome kako pogrešan način rezonovanja dovodi do toga da se osećamo loše i da život posmatramo u krivim ogledalima. Ako osoba sebi i drugima upućuje poruke koje su dole opisane, ako se uporno drži tih iskrivljenih stavova i neguje negativne emocije s velikom posvećenošću, posle izvesnog vremena kao posledica se javlja niz zdravstvenih tegoba,   smetnji u ličnim odnosima, preterana zabrinutost, anksioznost i depresija. Iako sam ovde nabrojala neka od najčešćih uverenja i načina rezonovanja zasebno, mnogo je češći slučaj da se sva ova uverenja javljaju pomešana i s različitim stepenom intenziteta. 
Onda kada ovakva uverenja imaju centralno mesto u životu neke osobe odnosno stavovi su zakucani i dominantni a opšte zadvoljstvo je nisko, to bi trebalo da posluži kao mali signal za uzbunu. Dobra vest je da su takvi obrasci uglavnom stvar navike i da kao i kod svih loših navika, većina osoba može da se od tih navika odvikne. 

Važna napomena: svi tekstovi ovde su lični i iako su bazirani na znanju i iskustvu, ja nisam stručnjak i ovi tekstovi imaju za cilj da podstaknu na razmišljanje, da budu inspiracija i da vas informišu o osnovnim stvarima. Ukoliko imate problem, ne oklevajte da tražite pomoć stručnog lica. 

Najčešće kognitivne distorzije

*Jedna od najvećih zabluda je takozvano emocionalno zaključivanje: određena misao izaziva emociju a onda se iz te emocije izvlači opšti zaključak odnosno onda se ta emocija uzima kao dokaz da je nešto "tako". Nešto poput: Osećam da je tako, samim tim to mora da je tako. 

Na primer, osoba doživi kritiku na poslu, a iz neprijatnog osećanja izvlači zaključak da ne vredi kao osoba (ja sam nesposoban i ne valjam) ili pak kao rekacija može da se javi osećaj lažne superiornosti "ja sam suviše dobar za ovo radno okruženje"-stav. Onda kada se osećanje uzima kao dokaz istinitosti i kao merilo za procenjivanje sebe i sveta oko sebe, bez obzira na činjenice, osoba ne izvlači prave zaključke, naprosto zato što ne može da razdvoji osećanja od činjenica.

*Čitanje misli: Vrlo često se dešava da reakciju druge osobe shvatamo lično i da je vezujemo za nešto smo rekli ili uradili. Na primer, ujutru dolazite na posao, poželite dobro jutro kolegi i on vam odgovara namršteno ili bezvoljno. Ako vam je prva misao u glavi „šta sam sad uradio/uradila, da mi se tako javlja“, onda se ponašate kao čitač misli. Jedini način da nešto znamo je da direktno pitamo, a ne da pravimo pretpostavke koje vode u loše samoosećanje. Vrlo često reakcije drugih ljudi u takvom kontekstu ne moraju da imaju veze s nama samima, ko zna zašto je bilo ko neraspoložen. Ne možemo da znamo dok ne pitamo ili dok nam se iskreno i direktno ne kaže. 

Ili podvarijanta: skakanje na zaključak, meni posebno draga varijanta (zato što sam to često radila ranije). Bez obzira koliko nam je neko blizak i koliko dobro poznajemo tu osobu, ipak je bolje sačekati odgovor nego "skakati na zaključak" bez prethodne provere. 

*Dvogled: ponekad nas naša uverenja nas sprečavaju da događaje, ljude i reakcije sagledamo što je realnije moguće, češće se dešava da buvu vidimo kao slona i obratno. Ako na poslu uradite nešto na odličan način i za to dobijete pohvalu, a vi na to reagujete rečenicom „ma nije to ništa“ i neprijatno vam je, vi sebe ne vrednujete dovoljno, i to uverenje dovodi do osećanja inferiornosti.

S druge strane, ako napravite grešku ili vam se desi nešto neprijatno, a onda taj događaj u emocionalnom smislu dobija epske, katastrofične razmere, vrlo verovatno preterujete. Korišćenje reči užasno, grozno, odvratno, nemoguće, nepodnošljivo, strašno, itd. navodi na zaključak da vaša rekacija možda nije u srazmeri sa događajem (ovde ne mislim da zaista teške i tragične životne situacije i događaje, već na mala svakodnevna dešavanja). U popularnoj psihologiji ovo se zove efekat dvogleda. Dakle, ako svoja realna postignuća i talente umanjujete, a mane i greške preuveličavate, vi sebe pre svega ne cenite i ne volite dovoljno i samim tim imate poteškoće da sagledate druge ljude i događaje na pravi način. Odatle se brzo stiže i do hroničnog nezadovoljstva i negativnog pogleda na svet.

*Crno-beli svet: u ovu kategoriju spada takozvano polarizovano razmišljanje tipa „sve ili ništa“. Osoba koja razmišlja na ovakav način vrednuje sebe i svet oko sebe na ekstreman način. Na primer ako uradi nešto dobro-valja, ako uradi nešto loše-ne valja. Ili ako neko drugi uradi nešto što kod osobe izazove negativna osećanja, onda ta osoba ne valja. To je obično udruženo s postavljanjem apsolutističkih zahteva „ili-ili“: ili je osoba divna ili je grozna, ili je život fenomenalan ili je očajan. Ovde nijanse i gradacije kao da ne postoje, nema boja, nema fleksibilnosti i prilagodljivosti. Ako neki postupak partnera takvu osobu povredi, on onda postaje loš čovek. Ako pak partner učini nešto što izaziva pozitivne emocije, on je onda divan/divna.

Ovo sjajno ide uz sledeću kategoriju i dopunjava se sa:

*Generalizacije/Uopštavanja: Često govorim meni bliskim osobama da izbegavaju da koriste „velike“ reči poput uvek, stalno, nikad, niko, zauvek, svi, ništa, itd. To su uverenja i rečenice poput ovih : mene niko ne voli, u ovoj kući mene niko ne poštuje, ja uvek/stalno zabrljam i grešim, ništa mi ne ide od ruke, mene svi mrze u školi/na poslu, ovo se samo meni dešava, ti nikad ne umeš da kažeš nešto dobro, nikad ti ništa ne valja itd. Na širem planu generalizacije su bliske sa stereotipima, kada na osnovu jednog detalja ili izolovanog iskustva i događaja procenjujemo celinu pa kažemo na primer svi Srbi su meraklije, svi navijači su huligani itd. Na koji način jedna greška ili loš postupak od nas čini loše osobe? Da li je to ispravan način procene?

*Katastrofiranje: život je pun uspona i padova, srećnih trenutaka i tužnih događaja. Međutim šta se dešava kada osoba svet posmatra kroz sočiva koja iskrivljuju stvarnost i kada na životnoj vagi tas negativnosti stalno preteže? Onda kada osoba od skoro svake buve pravi slona, ima u rukama sjajan recept za konstantnu dramu, patnju i negativnost. Sasvim je normalno i prirodno da posle ljubavnog razočarenja u fazi tugovanja imamo utisak da nikada više nećemo voleti nekog, nikada toliko, ali ako to raspoloženje postane konstanta, ako su poruke koje sebi i drugima upućujemo preterane u svakom pogledu, onda govorimo o katastrofiranju. Ponekad i mali događaji u svakodnevnom životu mogu da budu izgovor za takvu vrstu reakcije: na primer na poslu vam se desi nešto neugodno, osećate se loše, doživeli ste nepravdu. Dođete kući i taj događaj vrtite u glavi, podgrevate ljutnju, vrtite razne scenarije i pridajete svemu tome ogroman značaj.

*“Delfsko proročište/kristalna kugla sindrom“: onda kada unapred pogađate i predviđate ishode, tek tako, bez ikakvog osnova, vi u stvari „proričete“. Lično verujem u intuiciju i brižljivo planiranje i poslovno planiranje i projekcije, ali to nema previše veze s proricanjem. Onda kada rešite da ne pokušate nešto, samo zato što ste ubeđeni da će se to loše završiti, da od toga neće biti ništa, vi se zatvarate za sva iskustva koja život može da vam pruži, zatvarate se za učenje iz dobrih i loših događaja.

Trenutno mi pada na pamet jedan ekstreman primer takvog razmišljanja, naime imam drugara koji neće da konkuriše ni za jedan posao jer mu se "javlja" da sve ide preko veze i zašto da se „cima“ da odlazi na razgovore koji ne vode nikuda. Možda je i donekle u pravu, ima dosta priča oko nas o tome kako se dobija posao i o ljudima koji se šetaju od jednog do drugog razgovora za posao. Međutim, sve je to deo iskustva i zaista se ne zna koga možete da sretnete i upoznate i ko zna, možda se sreća nasmeši baš vama. Sedenjem kod kuće se zasigurno ništa neće pomeriti s mrtve tačke, bar ja to tako vidim. Unapred negativan stav sigurno ne pomaže.

Made by: Audrey Kawasaki: http://www.audrey-kawasaki.com/

Svako od nas ponekad izgovara ovakve rečenice i povremeno ima ovakva uverenja i stavove, ali ako su one deo svakodnevnog govora, pout mantre, mi sebe „programiramo“ za nezadovoljstvo i neuspeh; samim tim osoba može zaista da postane magnet za negativna iskustva i događaje, poput proročanstva koje se samo od sebe ostvaruje. Pri tom ako je fokus na negativnom, ako se stalno love greške i mane, osoba ne vidi pozitivne i lepe događaje, ljude i emocije oko sebe. Nerealna očekivanja koja postavljamo pred sebe i pred druge, preuveličavanje ili minimiziranje, preterano uopštavanje i zaključivanje o celini na osnovu detalja su siguran put ka frustracijama, hroničnom nezadovoljstvu i depresiji. Baš zato što oko sebe vidim mnogo nezadovoljstva i ljude koji ne znaju kako sebi da pomognu da se osećaju bolje i pišem ovaj blog.

Razmišljanje u apsolutnim kategorijama koje je dominantno, dovodi do toga da na primer osoba ljude u početnim fazama veze idealizuje i proglašava za „prave“. Tako na primer na početku veze devojka može da momka preterano idealizuje i da ne vidi očigledne mane. Zapravo češći je slučaj da se slika o pravom partneru preslika na momka i on se proglašava za idealnog. Međutim dovoljan je jedan postupak koji devojka doživljava kao loš i momak odjednom postaje crn da crnji ne može da bude i kao takav se odbacuje. Ukoliko je ovo duboko utkano u ličnost osobe, onda se radi o takozvanoj patologiji ličnosti koja se često sreće kod graničnog poremećaja ličnosti (borderline personality disorder ili BPD) i kod nekih drugih poput narcističkog poremećaja/NPL (takozvani ciklusi idealizacije i devaluacije).

Ovo se bitno razlikuje od zaljubljenosti i povremenog ulepšavanja stvarnosti i bliskih ljudi, jer je to sasvim normalno i prirodno. Prirodno je i kada smo ljuti na partnera ili partnerku da ne možemo u trenutku da se setimo svih dobrih strana i osobina, međutim svesni smo da partner ima i dobre i loše strane i da ih svi imamo. I za razliku od ovde datog primera, većina ljudi je svesna da postoji čitav spektar boja koje postoje u svetu oko nas.

Psiholozi smatraju da su ovakvi stavovi i načini razmišljanja nešto što se razvija u najranijem uzrastu i dobija kroz roditeljsko vaspitanje a kasnije i kroz uticaj vršnjačkih grupa i društva. Međutim kroz rad sa stručnim licem, bilo da je u pitanju terapeut, psihoterapeut ili psihijatar, moguće je naučiti i savladati  tehnike koje pomažu da se ovakvi načini rezonovanja promene i da osoba nauči da se nosi sa životnim nedaćama na jedan mnogo zdraviji način. Ja to zovem mentalna gimnastika, koja treba da se radi svaki dan, kao što bi ste se posvetili svakodnevnom vežbanju zarad fizičkog zdravlja i dobre kondicije. Ovakvim vežbanjem, uz pomoćne tehnike (meditacija, joga, vežbe disanja i opuštanja) vi u stvari učite sebe iznova i stvarate zdrave i dobre navike. Ponekad je i mala promena ugla gledanja dovoljna, mala korekcija stavova i svet odjednom nije više toliko siv.

Nemojte oklevati da tražite pomoć i savet stručnjaka, jer je sasvim moguće živeti jedan ispunjen život i biti srećan a na vama je da to odaberete i da na tome radite.  

Nešto sasvim lično

Jedan nedavni događaj me je naveo na razmišljanje o tome koliko površno sudimo o drugima i koliko zapravo krijemo ono što smatramo da su naše mane i slabosti. O tome retko pričamo na jedan zdrav i konstruktivan način, ponekad u strahu da će neko da iskoristi naše slabosti protiv nas samih. Ili još bolje, motivacione poruke i tekstovi ne govore koliko je potrebno rada, napora i spoticanja, padanja i ustajanja i pre svega čelične volje da bi se uspelo u bilo čemu. 

Menjati sebe i raditi na sebi je najteži od svih poslova na svetu, po mom mišljenju. Pobede u toj bici nisu nigde opevane, koristi su ponekad male u odnosu na trud, nagradu ponekad dugo čekamo a vrlo često niko drugi sem nas samih ne zna koliki smo put prevalili da bi došli do određenog mesta.

U svom poslu puno puta sam imala priliku da čujem „lako je tebi“. Naime, radim kao prevodilac i prema ocenama drugih ljudi jako sam dobra u tome i često dobijam pohvale tipa skoro nismo čuli bolji simultani prevod ili slično. Nedavno mi je nakon serije predavanja koja sam prevodila prišla devojka od 20-ak godina i rekla da je zadivljena onim što radim, načinom na kojim to radim i na kraju je rekla „ja hoću da budem kao ti, ti to radiš s takvom lakoćom!“. Huh. Nije bilo prilike da joj kažem, ali evo može i ovako preko bloga, da kao i kod svakog umeća iza toga stoji rad, gomila padanja, brljotina, pokušaja i grešaka i da je bilo trenutaka kada sam sumnjala u sebe-zapravo ima ih i danas, bilo je trenutaka kada sam brižljivo negovala svoja negativna uverenja kao sobno cveće, kada sam baš kao i mnogi padala u očaj, beznađe i krivila život i zlu sudbinu.

Dakle, sve što ovde pišem i savetujem, ne radim to s neke puke intelektualne distance, već znam šta znači raditi, pokušavati, menjati, poboljšavati. I dalje učim u svakom smislu, ali moj dosadašnji skor je unutrašnji mir, jedinstvo misli, osećanja i delanja i spoznaja da ako padnem, nije strašno, bitno je da nisam odustala. 

Za početak dosta :-)  U sledećem tekstu pisaću još detaljnije o iracionalnim uverenjima i o načinu na koji možete sebi da pomognete da se osećate bolje.

Život kao projekat

Trenutno spremam ispit iz marketinga, pa sam htela da s vama podelim svoja razmišljanja na temu sagledavanja života iz jedne drugačije perspektive, pošto baš sad ponovo bistrim neke poslovne modele. 

Ima dana kada mi se prosto ne mili da čitam vesti a moram, to je deo mog posla. Kako otvorim web stranu s vestima, zaskoči me sumorno sivilo naše balkanske svakodnevice, vesti iz nesvesti, lažna obećanja, priče o siromaštvu, besparici i turobnim životnim perspektivama. Čista depra, kako bi rekli žargonski. Takođe pričam svakodnevno s puno ljudi i čini mi se da se u poslednje vreme nezadovoljstvo koje je ranije tinjalo sada razbuktava i da ljudi generalno ne vide svetlo na kraju tunela, već žive od danas do sutra s nadom da će negde nešto da se promeni. 

Ima li pilota u avionu?

Verovatno ste i vi kao i ja često koristili izraz "tesna koža" iz koje se ne može; žulja nas sopstveni život, kao da je tuđ, kao da mi ne upravljamo njime. Ne živimo mi život, nego život živi nas. Govorimo ponekad da je stanje nepodnošljivo, da ne vidimo izlaz, da ne dobijamo prilku da pokažemo koliko vredimo jer sve ide preko veze, sve je bezveze, ne dobijamo ljubav koju zaslužujemo jer je malo dobrih i pravih, ukratko okolnosti nam nikako ne idu na ruku. 

Da li se nekada zapitate ko upravlja vašim životom i ko donosi odluke? Jer svakoga dana od kako ustanete iz kreveta pa do večeri, vi svesno i nesvesno donosite na stotine odluka. Iza svake od tih odluka stoje vaša životna uverenja, stoji onaj glas u glavi koji diriguje, kuka, jadikuje, ljuti se, negoduje, kritički procenjuje i nagoni vas na delanje i nedelanje. I često, kao što sam već pominjala u svojim tekstovima, čini nam se da je krivac za lošu ličnu situaciju i loše samoosećanje neko drugi, negde tamo, koji se igra i poigrava s našim sudbinama. Tačno je da je opšta ekonomska situacija loša i da generalno opšti uslovi u društvu nisu sjajni, ali  istina je i to da je lično nezadovoljstvo, odsustvo vidljive perspektive i praznina u duši nešto što nema baš previše veze s tim. 

Puno puta mi se desilo da mi se jave ljudi kada ih problemi pritisnu i kada ne vide izlaz iz situacije, pitajući me šta im sudbinski stoji u budućnosti, ima li nade, hoće li im se sreća konačno osmehnuti, hoće li se konačno pojaviti idealna prava osoba, hoće li biti para, uspeha, zdravlja. 

I malo njih je spremno da čuje istinu i to onu vrstu istine koja se ne krije u tumačenju "zvezda", već u tumačenju psihe i duše. Ima među njima i onih koji bi radije mazali televizor majonezom po savetu Milana Tarota, nego promenili svoj život pa makar i malčice. Mnogo je onih koji i dalje veruju u takve i koji slepo slede savete raznih nazovi gurua, savetnika za bolji život, vidovnjaka, vračara i gatara (Kleopatar na primer ko ga/je se seća). Ako mislite da nisam u pravu, procunjajte po internetu i pogledajte koliki se milioni (dolara ili eura svejedno) vrte oko prodavanja magle i magičnih rešenja za srećan i dugovečan život. Ili još bolje marketing. Ako kupite baš naš proizvod bićete lepši, pametniji i srećniji, jer pametni ljudi kupuju kod nas. 

Pametni ljudi po meni znaju da se sreća ne kupuje, već se gradi i osvaja, a život nagrađuje i nadograđuje. Kako kaže stara poslovica, sreća prati hrabre. Nego da se vratim na temu. 

Kad ste poslednji put seli i ispričali se sami sa sobom? Ili napravili presek stanja? Obično kad zađemo u određene godine podvlačimo crtu i računamo ukupan skor, ali van toga malo analiziramo šta nam se dešava i zašto. 

Poslovni model

U poslovnom svetu osnovni alat za pravljenje planova i projekata je analiza, pre svega analiza snaga i slabosti, prilika i pretnji. Sledeća stvar koju zna svako ko pravi poslovne strategije je analiza stanja i perspektive. Ona se određuje na osnovu nekoliko naizgled jednostavnih pitanja: 

-gde smo trenutno; -kako smo ovde dospeli; -u kom pravcu idemo; -gde bi smo želeli da budemo; -kako da stignemo dotle; -da li smo na pravom kursu  

I ma koliko neki od nas bili vešti u primenjivanju ovog modela u poslu koji obavljamo, retko kad, skoro nikad ga ne koristimo da procenimo sebe: naše snage i slabosti, naše potrebe, snove, želje, ciljeve, životne okolnosti i prepreke. Nedostaje nam inspiracija i vizija naše budućnosti. 

Imala sam priliku da čujem komentare koji mogu da se sumiraju u izjavu poput ove na primer: jesi li ti normalna, pa ja ne znam gde udaram glavom, razmišljam kako da razvučem platu od 1. do 20. u mesecu a posle se za glavu hvatam, ulećem u minus i stuckavam čekove, gomilam neplaćene račune, razmišljam koji trik da primenim da deci kupim sve što im treba, svaki dan smišljam šta da kuvam, ma ko će još da se mlati nekim analizama, nemam ja vremena za to. A obično od istih čujem da su često nezadovoljni i da ih muče razne manje zdravstvene tegobe (nesanica, glavobolje, pritisak, štitna, problemi s varenjem, hormoni) i da se često osećaju potišteno i depresivno. I da jednostavno nemaju ni volju ni želju da nešto promene, a i kad bi imali volju stanje u državi je takvo da je uzaludno pokušavati.

Ja ipak mislim da je hod po liniji manjeg otpora dominantan kod mnogih, a depresija očigledna posledica zanemarivanja glasa srca i duše, pogrešnog i nerealnog/iskrivljenog procenjivanja sebe i okolnosti i zanemarivanja potreba koje imamo. Onda kada se život svede na niz ustupaka koje bespotrebno činimo (ne mislim na one koji se podrazumevaju u porodičnom životu i koji su realno potrebni), otvaramo vrata nezadovoljstvu. 

Ovde i sada

Skoro mi je bliska prijateljica, inače takođe astrolog pričala o ženici od šezdesetak godina koja je i dalje nesrećna zbog događaja od pre više decenija i koja za sve što joj se sada dešava krivi te događaje i samo o njima priča. 

Ono što sam i sama morala svesno da treniram godinama, svakoga dana, je da budem prisutna ovde i sada, celim svojim bićem. Uopšte nije lako. Misli odlutaju za tren ili u prošlost ili u budućnost. 

Neki, kao gospođa iz primera ostaju zarobljeni u prošlosti. Neki su robovi sutrašnjice i stalne strepnje (bilo da je u pitanju egzistencija ili nešto drugo). 

Biti ovde i sada znači otvoriti oči za svet oko nas, za sve one trenutke koji nam inače promiču, jer se u njima krije seme promene, u njima se krije ispunjenost i radost ako znamo da ih prepoznamo. Biti ovde za mene lično znači stati s obe noge na zemlju i sagledati sve okolnosti ali realno, bez drame, preterivanja i popustljivosti. 

Naučila sam da procenjujem gde i dokle mogu da idem, a da se ne osećam isfrustrirano, da emocije filtriram kroz razum (osećanja i razum nisu ko ulje i voda, već su sjajan tandem po meni) i da menjam i kod sebe i oko sebe sve ono što mogu i što realno jeste do mene. 

U sledećem tekstu (jer su mi tekstovi i inače mašala dugački) napisaću listu svih iskrivljenih uverenja i kako ta uverenja mogu da se menjaju. Jer kao što sam već rekla, mislim da je ključ sreće, radosti i ljubavi ipak u vašim rukama, bez obzira da li živite u nacionalnom parku Srbija ili u nekoj drugoj zemlji. Ko zna, možda  će Srbija stvarno biti bolja, ako svi mi budemo bolji nego što jesmo. 

I za kraj, jedan zanimljiv video koji prati predavanje čuvenog psihologa Filipa Zimbarda/ Philip Zimbardo: "Tajna moć vremena" 

Kako ubiti ljubav

S vremena na vreme, u medijima i u časopisima se pojavi članak na temu "faktori koji zasigurno uništavaju brak". Jedan takav članak koji je nedavno objavljen me je inspirisao da sednem i podelim s vama kako ja to vidim.

Naime, ima brakova koji opstaju uprkos agresivnosti, uprkos prevarama, alkoholizmu i veoma ozbiljnim problemima. Ima brakova koji se razvode zbog naizgled banalnih stvari. Svakako da destruktivna dinamika ne donosi sreću i ispunjenost i mislim da se takvi brakovi i veze mogu svrstati u kategorije "saživot" (životarenje, cimerski odnos) i "trpno stanje". 

Osim očiglednih faktora koji doprinose da jedan odnos bude loš, danas bih da opišem dva stila komunikacije i ispoljavanja emocija koja su po meni posebno otrovna i razorna za sve učesnike, jer ostavljaju modrice i ožiljke koji se na pravi pogled ne vide, a mogu da budu podjednako pogubni koliko i fizička agresivnost. Psihološko i emocionalno nasilje se mnogo teže prepoznaje i dokazuje, o njemu se po mom mišljenju nedovoljno govori jer kao što sam već rekla, posledice mogu da budu ozbiljne, kako za partnere tako i za decu (pogotovo za decu!). Dovoljno je nekoliko puta ponoviti detetu "pogledaj se na šta ličiš stoko" i "glup si ti za to", "vidi kako si smotan" i šteta je već načinjena. Zato sam i ranije i pisala i držala predavanja/ treninge o moći koju reči imaju. 

Pasivno-agresivni stil: Muko moja pređi na drugoga

Svako od nas ponekad zabušava, odlaže neprijatne obaveze i izbegava neugodne situacije i ljude koristeći se nekim izgovorima. Međutim ima osoba kojima je pasivna-agresivnost deo emocionalnog i komunikacijskog stila i služi kao mehanizam za sabotiranje bliskih i uspešnih odnosa, kako u ličnom, tako i u poslovnom životu. Obično iza takvog ponašanja stoji potisnuta ljutnja (zabrana na ljutnju) i agresivnost a umesto direktnog i iskrenog saopštavanja osećanja, potreba i stavova, osoba koristi niz manevara i izgovora. Pasivna agresivnost je nameran (ponekad nesvestan) i maskiran način izražavanja ljutnje, neslaganja i otpora. 

Ovo su neke od odlika takvog stila: 

* Negiranje ljutnje: muž dolazi kući i zatiče ženu koja je očigledno namrštena, snuždena, duri se, lupa posuđem po kuhinji. Na pitanje da li je ljuta na njega, odgovara odrično, negira ljutnju. 

*Odlaganje, izbegavanje obaveza i sabotiranje tipa "Da draga!" "Evo, sad ću!": na primer zamolite muža da popravi slavinu koja curi i on odgovara sa "evo, sad ću" i nastavlja da gleda utakmicu. Posle nekoliko sati, vi ga opet blago podsetite i opet ide odgovor "evo, sad ću!". Ako prođe nekoliko dana i nakon još jednog podsećanja on može da eksplodira i da reaguje ljutito "šta je tebi majke ti, pa jesam li rekao da ću to da uradim". Moram da podvučem da je ovo ponašanje tipično za decu i da se deca najčešće koriste nekom od ovih taktika. Umesto direktnog odbijanja u strahu od roditeljske ljutnje, često koriste ovu i druge tehnike za izbegavanje obaveza. Osnovna odlika je deklarativno slaganje (okej! dobro! hoću!) u fazonu "skini mi se s grbače, zar ne vidiš da neću". Ovo ide ruku pod ruku sa sledećim:

* Kad se neko pravi blesav i nevešt: izgovori tipa "nisam shvatio da to treba odmah da se uradi", "gde gori", "ne znam o čemu govoriš" itd.

Dame, ako muškarac kaže da će da popravi nešto-popraviće.  Nema potrebe da ga svakih 6 meseci podsećate na to.

*Namerno sabotiranje: ako osobi date neki zadatak ili obavezu, a osoba to namerno uradi loše, aljkavo, traljavo, mi bi narodski rekli "ko od bede", pa još uz to odugovlači, na poslu probija zadate rokove, pogrešno ili namerno loše uradi izveštaj, uradi ono što se ne traži a ono što se traži otaljava, itd. Ako tako loše radi, druga strana može da izgubi strpljenje i da kaže "nemoj ti majke ti, evo ja ću" a na poslu takvim ponašanjem osoba rizikuje da dobije otkaz. Suočena s kritikom, pasivno-agresivna osoba može da reaguje kontra-kritikom: ti si prezahtevna, samo nešto zakeraš, nikad ti ništa ne valja, nema savršenstvo bez mane, ako ti ne valja onda ti uradi ako znaš bolje, stalno si nezadovoljna, uvek sam ja kriv za sve, ja nisam odgovoran za tvoja osećanja, ti se bavi tvojim osećanjima, ti treba da rešavaš ono što kod tebe ne valja, itd.  

*Laganje, prikrivanje, tajnovitost i iskrivljivanje činjenica: poruke tipa "mislio sam da znaš", "siguran sam da sam ti rekao za to (svesno laganje, zna da nije), rekla sam ti da sam cipele platila toliko (a nije) itd. 

*Samo sam se šalio/šalila: Korišćenje zajedljivih, uvedljivih i sarkastičnih poruka, dakle svesno vređanje, upakovano u formu dobrog zezanja. Sarkazam i cinizam često služe da se prikrije netrpeljivost i agresivnost. 

*Prikriveno odnosno kamuflirano vređanje i omalovažavanje: super si to napisala, baš je dobro ispalo za osobu tvoje inteligencije, to može svako, ima puno žena koje vole muškarce kao što si ti, što ti nisi uspešan kao Bane (niko kao Bane), ugledaj se malo na druge žene, što ti nisi nežnija kao što je na primer Jelena, itd. Tu spadaju i rečenice koje u sebi sadrže prikrivenu kritiku i deo rečenice koji sadrži poruku tipa "ja sve ovo za tvoje dobro", " da mi nije stalo, ja te ne bih kritikovao/la".

*Selektivna pažnja i selektivno slušanje: kada osoba čuje samo ono što želi da čuje, namerno iskrivljivljuje poruke a tu je i selektivna gluvoća, ono što pričate jednostavno ne dopire. Selektivna "amnezija" (zaboravljanje obaveza i važnih datuma) je takođe prisutna, tipa ne sećam se da sam to rekla, ne sećam se da sam to uradio, zaboravio sam na rođendan, itd. Moram da podvučem da je osoba manje više svesna šta radi i to nije deo nekog poremećaja poput ADHD.

Osobe koje imaju ovakav stil skoro po pravilu odbijaju ličnu odgovornost, uvek je neko drugi kriv, uvek su krive okolnosti i ljudi oko njih. Ovakvo goreopisano ponašanje kod partnera, roditelja ili dece takvih ljudi budi ljutnju (je l' to on mene pravi blesavom) i dovodi do postepenog udaljavanja. Ako pokušate da konstruktivno iznesete svoje stavove i primedbe možete da očekujete da budete etiketirani kao zakeralo, prezahtevni, nefer, histerični, neurotični, itd. 

Jedino rešenje je da takva osoba osvesti (kroz rad na sebi i sa terapeutom) ljutnju i razloge koji je sprečavaju da na direktan i iskren način izražava svoja osećanja i mišljenje i da preuzme odgovornost za svoje reči i postupke. 

Ljubavna i porodična džangrizologija

Prekomerno gunđanje, zvocanje, zakeranje, zajedljivost, sarkazam i verbalna agresivnost (sklonost  kritikovanju) su sinonimi za džangrizavost. Obično podrazumeva "igru optuživanja" koja može da se igra u dvoje, a ako postoji više osoba onda se pretvara u zabavu i razonodu za familiju, komšiluk i svakog ko se tu zatekne. Osobe sklone prekomernom džvankanju obično nastupaju iz pozicije žrtve i kroz verbalna rešetanja i rafale žele da dokažu drugoj strani da su u pravu, pri tom koristeći se gomilom etiketa i prideva. 

Iako žene češće koriste džvankanje kao tehniku (i samim tim su deo viceva i anegdota), ni muškarci ne zaostaju za njima. I žene i muškarci gunđaju i zakeraju kada osećaju da njihov trud nije dovoljno priznat, kada se osećaju nevoljeno i nesigurno, kada se druga strana ponaša loše u kontinuitetu i odbija saradnju  (pogotovo u porodicama gde postoji zavisnost poput alkoholizma).

Povod za zvocanje je manje bitan, on služi samo kao okidač za verbalnu tiradu koja obično pripada nekoj od grupa "sad-ću-da-ti-se-naspominjem-familije", "došao-si-mi-na-zicer-đubre", "mene-niko-ne-ceni", "sve sam-ti-dala- a-ti-mi-tako-vraćaš", itd. Obično se kroz razgovor "vadi prljav veš" od pre ko zna kog vremena i povod svađe bude zamenjen spiskom svih mogućih grešaka, grehova, zamerki, itd. Džangrizanje može da u sebi nosi osvetoljubivost tipa "zbog tebe se osećam loše, e sad ću da učinim da se i ti osećaš loše". 

Ovakva komunikacija ne samo da nije efikasna, već posle izvesnog vremena preti da trajno poremeti odnose u vezi i porodici. S obzirom da džangrizalo skoro po pravilu nastupa s pozicije "ja sam OK.-ti nisi OK", druga strana može da odabere defanzivu, kontranapad, selektivnu gluvoću, ignorisanje, povlačenje ili prekid odnosa. Ovakva komunikacija ne rešava probleme u odnosu, a zapravo emocionalno i psihološki truje oba partnera, jer se oboje osećaju loše i vrte se u začaranom krugu. 

Zvocanje je često prisutno i u odnosima između roditelja i dece. Povod može da bude banalan, ali efekti nisu ni malo naivni i mogu da ostave dublje posledice i na psihu dece i na odnos roditelj-dete, jer se kroz gomilu etiketa, kritiku i napad ličnosti detetu šalje poruka da ne valja (dete može da se oseća nevoljenim i odbačenim). 

Zašto da budete teški, kada uz malo truda, možete biti nemogući!

Uzmimo sledeći primer: žena/majka dolazi kući s posla i zatiče lom u kući, kuhinju punu prljavih sudova, stvari su razbacane na sve strane, deca su na primer ispred televizora, muž za kompjuterom ili obratno. Pošto se takav prizor ponavlja, ona može da odmah s vrata krene u tiradu "pa da li ste vi normalni, pogledajte na šta liči kuća, ko da svinje žive u njoj, pa žašto niste raščistili nego sve mene čeka da to ja uradim, ja više nemam snage da idem i čistim za vama, ima samo jedan dan da padnem u postelju, jao vidi niko nije izneo smeće a rekla sam jutros da se to uradi, pa mogli ste bar sudove u mašinu, pa vi ste stoke neopevane, pa dokle vi mislite ovako kreteni jedni, pa je l' vi mislite da ću ja stalno da podmećem grbaču za vas lenje i aljkave , ti (obraća se mužu) šta ti radiš, pa mogu pored tebe i kuću da dignu u vazduh ti to ne bi primetio, bitno je samo da se ti ne nerviraš i da je tebi dobro, a to što ću ja da se razbolim od umora, to nikom ništa,  boli tebe uvo za sve, bitno je da ti imaš posao i provod, a to što nam kuća nije okrečena i to što česma u kupatilu curi,  to nema veze, to što što ulazna vrata samo što ne padnu ni to nema veze, bitno je da se gospodin odmori kad dođe s posla, pa pravac kladionica, a sutra ćeš da se pokupiš i da odeš na pecanje i super, boli te d*pe za kuću i mene i decu, više ti znače tvoji pajtosi nego mi...". 

Prvo, ovakvu tiradu je teško slušati i pratiti. Pošto je aktivno slušanje osnova dobre komunikacije, ovde aktivno slušanje prosto nije moguće zbog preterane emotivne reakcije obe strane i zbog verbalnog bombardovanja. Ako se osoba kojoj je ovakva tirada upućena ne upeca i mirno saopšti da će razgovarati s ženom kada se malo smiri, to ne mora da znači da je tirada tu gotova jer žena može da pokuša da nastavi svađu kroz na primer: "ti mene nikad ne slušaš, da li ti hoćeš da kažeš da sam ja luda, ....". Ovo je gubitnička situacija kako god se okrene, obe strane gube. Drugo, teško je odgovoriti konstruktivno na ovakve tirade i potrebna je ogromna snaga volje da se izađe iz začaranog kruga. 

Kada partneri okrivljuju jedno drugo,oboje će biti zauzeti odbranom, a ni jedno se neće osećati shvaćenim i prihvaćenim. Obostrano ili jednostrano okrivljivanje dovodi do eskalacije osećanja krivice i sramote što dodatno pojačava tenzije i distanciranje partnera. 

Gde je izlaz?

Volela bih da mogu vam kažem da se ovakvi stilovi komunikacije lako rešavaju i da uz male korekcije ponašanja je moguće imati zdravu i konstruktivnu komunikaciju. Međutim, brze i lake popravke često nisu moguće jer iza takvog načina komuniciranja stoje duboko usađeni stavovi, uverenja, emotivni obrasci, potrebe i scenario (nesvesne zabrane i dozvole). Pošto u jednoj vezi i porodici postoji grupna dinamika i uloge koje svako od članova porodice igra, da bi se uspešno razrešila gore opisana situacija, potrebno je da svako od učesnika krene da radi na sebi. U svojim tekstovima ću se često vraćati na činjenicu da druge ne možemo da menjamo, niti možemo da ih nateramo da se menjaju niti da ih privolimo, dakle možemo da menjamo samo sami sebe.  

Za gore opisan primer džvankanja, rešenje bi bila ravnopravna raspodela obaveza i poslova (dogovor kuću gradi), međusobno poštovanje i uvažavanje članova porodice, kao i kompromis kada je u pitanju ispunjavanje potreba svakog od članova porodice. Da bi se to postiglo, potrebno je "samo" da obe strane osveste svoja osećanja i potrebe i da nauče da ih saopštavaju na direktan i iskren način,koji neće stavljati onog drugog na tapet. Takođe je potrebno preuzeti odgovornost za reči i postupke i shvatiti na koji način svojim činjenjem i nečinjenjem kao i rečima doprinosimo da se neko oseća loše.  

Edit: Muzička pozadina