Život kao projekat

Trenutno spremam ispit iz marketinga, pa sam htela da s vama podelim svoja razmišljanja na temu sagledavanja života iz jedne drugačije perspektive, pošto baš sad ponovo bistrim neke poslovne modele. 

Ima dana kada mi se prosto ne mili da čitam vesti a moram, to je deo mog posla. Kako otvorim web stranu s vestima, zaskoči me sumorno sivilo naše balkanske svakodnevice, vesti iz nesvesti, lažna obećanja, priče o siromaštvu, besparici i turobnim životnim perspektivama. Čista depra, kako bi rekli žargonski. Takođe pričam svakodnevno s puno ljudi i čini mi se da se u poslednje vreme nezadovoljstvo koje je ranije tinjalo sada razbuktava i da ljudi generalno ne vide svetlo na kraju tunela, već žive od danas do sutra s nadom da će negde nešto da se promeni. 

Ima li pilota u avionu?

Verovatno ste i vi kao i ja često koristili izraz "tesna koža" iz koje se ne može; žulja nas sopstveni život, kao da je tuđ, kao da mi ne upravljamo njime. Ne živimo mi život, nego život živi nas. Govorimo ponekad da je stanje nepodnošljivo, da ne vidimo izlaz, da ne dobijamo prilku da pokažemo koliko vredimo jer sve ide preko veze, sve je bezveze, ne dobijamo ljubav koju zaslužujemo jer je malo dobrih i pravih, ukratko okolnosti nam nikako ne idu na ruku. 

Da li se nekada zapitate ko upravlja vašim životom i ko donosi odluke? Jer svakoga dana od kako ustanete iz kreveta pa do večeri, vi svesno i nesvesno donosite na stotine odluka. Iza svake od tih odluka stoje vaša životna uverenja, stoji onaj glas u glavi koji diriguje, kuka, jadikuje, ljuti se, negoduje, kritički procenjuje i nagoni vas na delanje i nedelanje. I često, kao što sam već pominjala u svojim tekstovima, čini nam se da je krivac za lošu ličnu situaciju i loše samoosećanje neko drugi, negde tamo, koji se igra i poigrava s našim sudbinama. Tačno je da je opšta ekonomska situacija loša i da generalno opšti uslovi u društvu nisu sjajni, ali  istina je i to da je lično nezadovoljstvo, odsustvo vidljive perspektive i praznina u duši nešto što nema baš previše veze s tim. 

Puno puta mi se desilo da mi se jave ljudi kada ih problemi pritisnu i kada ne vide izlaz iz situacije, pitajući me šta im sudbinski stoji u budućnosti, ima li nade, hoće li im se sreća konačno osmehnuti, hoće li se konačno pojaviti idealna prava osoba, hoće li biti para, uspeha, zdravlja. 

I malo njih je spremno da čuje istinu i to onu vrstu istine koja se ne krije u tumačenju "zvezda", već u tumačenju psihe i duše. Ima među njima i onih koji bi radije mazali televizor majonezom po savetu Milana Tarota, nego promenili svoj život pa makar i malčice. Mnogo je onih koji i dalje veruju u takve i koji slepo slede savete raznih nazovi gurua, savetnika za bolji život, vidovnjaka, vračara i gatara (Kleopatar na primer ko ga/je se seća). Ako mislite da nisam u pravu, procunjajte po internetu i pogledajte koliki se milioni (dolara ili eura svejedno) vrte oko prodavanja magle i magičnih rešenja za srećan i dugovečan život. Ili još bolje marketing. Ako kupite baš naš proizvod bićete lepši, pametniji i srećniji, jer pametni ljudi kupuju kod nas. 

Pametni ljudi po meni znaju da se sreća ne kupuje, već se gradi i osvaja, a život nagrađuje i nadograđuje. Kako kaže stara poslovica, sreća prati hrabre. Nego da se vratim na temu. 

Kad ste poslednji put seli i ispričali se sami sa sobom? Ili napravili presek stanja? Obično kad zađemo u određene godine podvlačimo crtu i računamo ukupan skor, ali van toga malo analiziramo šta nam se dešava i zašto. 

Poslovni model

U poslovnom svetu osnovni alat za pravljenje planova i projekata je analiza, pre svega analiza snaga i slabosti, prilika i pretnji. Sledeća stvar koju zna svako ko pravi poslovne strategije je analiza stanja i perspektive. Ona se određuje na osnovu nekoliko naizgled jednostavnih pitanja: 

-gde smo trenutno; -kako smo ovde dospeli; -u kom pravcu idemo; -gde bi smo želeli da budemo; -kako da stignemo dotle; -da li smo na pravom kursu  

I ma koliko neki od nas bili vešti u primenjivanju ovog modela u poslu koji obavljamo, retko kad, skoro nikad ga ne koristimo da procenimo sebe: naše snage i slabosti, naše potrebe, snove, želje, ciljeve, životne okolnosti i prepreke. Nedostaje nam inspiracija i vizija naše budućnosti. 

Imala sam priliku da čujem komentare koji mogu da se sumiraju u izjavu poput ove na primer: jesi li ti normalna, pa ja ne znam gde udaram glavom, razmišljam kako da razvučem platu od 1. do 20. u mesecu a posle se za glavu hvatam, ulećem u minus i stuckavam čekove, gomilam neplaćene račune, razmišljam koji trik da primenim da deci kupim sve što im treba, svaki dan smišljam šta da kuvam, ma ko će još da se mlati nekim analizama, nemam ja vremena za to. A obično od istih čujem da su često nezadovoljni i da ih muče razne manje zdravstvene tegobe (nesanica, glavobolje, pritisak, štitna, problemi s varenjem, hormoni) i da se često osećaju potišteno i depresivno. I da jednostavno nemaju ni volju ni želju da nešto promene, a i kad bi imali volju stanje u državi je takvo da je uzaludno pokušavati.

Ja ipak mislim da je hod po liniji manjeg otpora dominantan kod mnogih, a depresija očigledna posledica zanemarivanja glasa srca i duše, pogrešnog i nerealnog/iskrivljenog procenjivanja sebe i okolnosti i zanemarivanja potreba koje imamo. Onda kada se život svede na niz ustupaka koje bespotrebno činimo (ne mislim na one koji se podrazumevaju u porodičnom životu i koji su realno potrebni), otvaramo vrata nezadovoljstvu. 

Ovde i sada

Skoro mi je bliska prijateljica, inače takođe astrolog pričala o ženici od šezdesetak godina koja je i dalje nesrećna zbog događaja od pre više decenija i koja za sve što joj se sada dešava krivi te događaje i samo o njima priča. 

Ono što sam i sama morala svesno da treniram godinama, svakoga dana, je da budem prisutna ovde i sada, celim svojim bićem. Uopšte nije lako. Misli odlutaju za tren ili u prošlost ili u budućnost. 

Neki, kao gospođa iz primera ostaju zarobljeni u prošlosti. Neki su robovi sutrašnjice i stalne strepnje (bilo da je u pitanju egzistencija ili nešto drugo). 

Biti ovde i sada znači otvoriti oči za svet oko nas, za sve one trenutke koji nam inače promiču, jer se u njima krije seme promene, u njima se krije ispunjenost i radost ako znamo da ih prepoznamo. Biti ovde za mene lično znači stati s obe noge na zemlju i sagledati sve okolnosti ali realno, bez drame, preterivanja i popustljivosti. 

Naučila sam da procenjujem gde i dokle mogu da idem, a da se ne osećam isfrustrirano, da emocije filtriram kroz razum (osećanja i razum nisu ko ulje i voda, već su sjajan tandem po meni) i da menjam i kod sebe i oko sebe sve ono što mogu i što realno jeste do mene. 

U sledećem tekstu (jer su mi tekstovi i inače mašala dugački) napisaću listu svih iskrivljenih uverenja i kako ta uverenja mogu da se menjaju. Jer kao što sam već rekla, mislim da je ključ sreće, radosti i ljubavi ipak u vašim rukama, bez obzira da li živite u nacionalnom parku Srbija ili u nekoj drugoj zemlji. Ko zna, možda  će Srbija stvarno biti bolja, ako svi mi budemo bolji nego što jesmo. 

I za kraj, jedan zanimljiv video koji prati predavanje čuvenog psihologa Filipa Zimbarda/ Philip Zimbardo: "Tajna moć vremena" 

Kako ubiti ljubav

S vremena na vreme, u medijima i u časopisima se pojavi članak na temu "faktori koji zasigurno uništavaju brak". Jedan takav članak koji je nedavno objavljen me je inspirisao da sednem i podelim s vama kako ja to vidim.

Naime, ima brakova koji opstaju uprkos agresivnosti, uprkos prevarama, alkoholizmu i veoma ozbiljnim problemima. Ima brakova koji se razvode zbog naizgled banalnih stvari. Svakako da destruktivna dinamika ne donosi sreću i ispunjenost i mislim da se takvi brakovi i veze mogu svrstati u kategorije "saživot" (životarenje, cimerski odnos) i "trpno stanje". 

Osim očiglednih faktora koji doprinose da jedan odnos bude loš, danas bih da opišem dva stila komunikacije i ispoljavanja emocija koja su po meni posebno otrovna i razorna za sve učesnike, jer ostavljaju modrice i ožiljke koji se na pravi pogled ne vide, a mogu da budu podjednako pogubni koliko i fizička agresivnost. Psihološko i emocionalno nasilje se mnogo teže prepoznaje i dokazuje, o njemu se po mom mišljenju nedovoljno govori jer kao što sam već rekla, posledice mogu da budu ozbiljne, kako za partnere tako i za decu (pogotovo za decu!). Dovoljno je nekoliko puta ponoviti detetu "pogledaj se na šta ličiš stoko" i "glup si ti za to", "vidi kako si smotan" i šteta je već načinjena. Zato sam i ranije i pisala i držala predavanja/ treninge o moći koju reči imaju. 

Pasivno-agresivni stil: Muko moja pređi na drugoga

Svako od nas ponekad zabušava, odlaže neprijatne obaveze i izbegava neugodne situacije i ljude koristeći se nekim izgovorima. Međutim ima osoba kojima je pasivna-agresivnost deo emocionalnog i komunikacijskog stila i služi kao mehanizam za sabotiranje bliskih i uspešnih odnosa, kako u ličnom, tako i u poslovnom životu. Obično iza takvog ponašanja stoji potisnuta ljutnja (zabrana na ljutnju) i agresivnost a umesto direktnog i iskrenog saopštavanja osećanja, potreba i stavova, osoba koristi niz manevara i izgovora. Pasivna agresivnost je nameran (ponekad nesvestan) i maskiran način izražavanja ljutnje, neslaganja i otpora. 

Ovo su neke od odlika takvog stila: 

* Negiranje ljutnje: muž dolazi kući i zatiče ženu koja je očigledno namrštena, snuždena, duri se, lupa posuđem po kuhinji. Na pitanje da li je ljuta na njega, odgovara odrično, negira ljutnju. 

*Odlaganje, izbegavanje obaveza i sabotiranje tipa "Da draga!" "Evo, sad ću!": na primer zamolite muža da popravi slavinu koja curi i on odgovara sa "evo, sad ću" i nastavlja da gleda utakmicu. Posle nekoliko sati, vi ga opet blago podsetite i opet ide odgovor "evo, sad ću!". Ako prođe nekoliko dana i nakon još jednog podsećanja on može da eksplodira i da reaguje ljutito "šta je tebi majke ti, pa jesam li rekao da ću to da uradim". Moram da podvučem da je ovo ponašanje tipično za decu i da se deca najčešće koriste nekom od ovih taktika. Umesto direktnog odbijanja u strahu od roditeljske ljutnje, često koriste ovu i druge tehnike za izbegavanje obaveza. Osnovna odlika je deklarativno slaganje (okej! dobro! hoću!) u fazonu "skini mi se s grbače, zar ne vidiš da neću". Ovo ide ruku pod ruku sa sledećim:

* Kad se neko pravi blesav i nevešt: izgovori tipa "nisam shvatio da to treba odmah da se uradi", "gde gori", "ne znam o čemu govoriš" itd.

Dame, ako muškarac kaže da će da popravi nešto-popraviće.  Nema potrebe da ga svakih 6 meseci podsećate na to.

*Namerno sabotiranje: ako osobi date neki zadatak ili obavezu, a osoba to namerno uradi loše, aljkavo, traljavo, mi bi narodski rekli "ko od bede", pa još uz to odugovlači, na poslu probija zadate rokove, pogrešno ili namerno loše uradi izveštaj, uradi ono što se ne traži a ono što se traži otaljava, itd. Ako tako loše radi, druga strana može da izgubi strpljenje i da kaže "nemoj ti majke ti, evo ja ću" a na poslu takvim ponašanjem osoba rizikuje da dobije otkaz. Suočena s kritikom, pasivno-agresivna osoba može da reaguje kontra-kritikom: ti si prezahtevna, samo nešto zakeraš, nikad ti ništa ne valja, nema savršenstvo bez mane, ako ti ne valja onda ti uradi ako znaš bolje, stalno si nezadovoljna, uvek sam ja kriv za sve, ja nisam odgovoran za tvoja osećanja, ti se bavi tvojim osećanjima, ti treba da rešavaš ono što kod tebe ne valja, itd.  

*Laganje, prikrivanje, tajnovitost i iskrivljivanje činjenica: poruke tipa "mislio sam da znaš", "siguran sam da sam ti rekao za to (svesno laganje, zna da nije), rekla sam ti da sam cipele platila toliko (a nije) itd. 

*Samo sam se šalio/šalila: Korišćenje zajedljivih, uvedljivih i sarkastičnih poruka, dakle svesno vređanje, upakovano u formu dobrog zezanja. Sarkazam i cinizam često služe da se prikrije netrpeljivost i agresivnost. 

*Prikriveno odnosno kamuflirano vređanje i omalovažavanje: super si to napisala, baš je dobro ispalo za osobu tvoje inteligencije, to može svako, ima puno žena koje vole muškarce kao što si ti, što ti nisi uspešan kao Bane (niko kao Bane), ugledaj se malo na druge žene, što ti nisi nežnija kao što je na primer Jelena, itd. Tu spadaju i rečenice koje u sebi sadrže prikrivenu kritiku i deo rečenice koji sadrži poruku tipa "ja sve ovo za tvoje dobro", " da mi nije stalo, ja te ne bih kritikovao/la".

*Selektivna pažnja i selektivno slušanje: kada osoba čuje samo ono što želi da čuje, namerno iskrivljivljuje poruke a tu je i selektivna gluvoća, ono što pričate jednostavno ne dopire. Selektivna "amnezija" (zaboravljanje obaveza i važnih datuma) je takođe prisutna, tipa ne sećam se da sam to rekla, ne sećam se da sam to uradio, zaboravio sam na rođendan, itd. Moram da podvučem da je osoba manje više svesna šta radi i to nije deo nekog poremećaja poput ADHD.

Osobe koje imaju ovakav stil skoro po pravilu odbijaju ličnu odgovornost, uvek je neko drugi kriv, uvek su krive okolnosti i ljudi oko njih. Ovakvo goreopisano ponašanje kod partnera, roditelja ili dece takvih ljudi budi ljutnju (je l' to on mene pravi blesavom) i dovodi do postepenog udaljavanja. Ako pokušate da konstruktivno iznesete svoje stavove i primedbe možete da očekujete da budete etiketirani kao zakeralo, prezahtevni, nefer, histerični, neurotični, itd. 

Jedino rešenje je da takva osoba osvesti (kroz rad na sebi i sa terapeutom) ljutnju i razloge koji je sprečavaju da na direktan i iskren način izražava svoja osećanja i mišljenje i da preuzme odgovornost za svoje reči i postupke. 

Ljubavna i porodična džangrizologija

Prekomerno gunđanje, zvocanje, zakeranje, zajedljivost, sarkazam i verbalna agresivnost (sklonost  kritikovanju) su sinonimi za džangrizavost. Obično podrazumeva "igru optuživanja" koja može da se igra u dvoje, a ako postoji više osoba onda se pretvara u zabavu i razonodu za familiju, komšiluk i svakog ko se tu zatekne. Osobe sklone prekomernom džvankanju obično nastupaju iz pozicije žrtve i kroz verbalna rešetanja i rafale žele da dokažu drugoj strani da su u pravu, pri tom koristeći se gomilom etiketa i prideva. 

Iako žene češće koriste džvankanje kao tehniku (i samim tim su deo viceva i anegdota), ni muškarci ne zaostaju za njima. I žene i muškarci gunđaju i zakeraju kada osećaju da njihov trud nije dovoljno priznat, kada se osećaju nevoljeno i nesigurno, kada se druga strana ponaša loše u kontinuitetu i odbija saradnju  (pogotovo u porodicama gde postoji zavisnost poput alkoholizma).

Povod za zvocanje je manje bitan, on služi samo kao okidač za verbalnu tiradu koja obično pripada nekoj od grupa "sad-ću-da-ti-se-naspominjem-familije", "došao-si-mi-na-zicer-đubre", "mene-niko-ne-ceni", "sve sam-ti-dala- a-ti-mi-tako-vraćaš", itd. Obično se kroz razgovor "vadi prljav veš" od pre ko zna kog vremena i povod svađe bude zamenjen spiskom svih mogućih grešaka, grehova, zamerki, itd. Džangrizanje može da u sebi nosi osvetoljubivost tipa "zbog tebe se osećam loše, e sad ću da učinim da se i ti osećaš loše". 

Ovakva komunikacija ne samo da nije efikasna, već posle izvesnog vremena preti da trajno poremeti odnose u vezi i porodici. S obzirom da džangrizalo skoro po pravilu nastupa s pozicije "ja sam OK.-ti nisi OK", druga strana može da odabere defanzivu, kontranapad, selektivnu gluvoću, ignorisanje, povlačenje ili prekid odnosa. Ovakva komunikacija ne rešava probleme u odnosu, a zapravo emocionalno i psihološki truje oba partnera, jer se oboje osećaju loše i vrte se u začaranom krugu. 

Zvocanje je često prisutno i u odnosima između roditelja i dece. Povod može da bude banalan, ali efekti nisu ni malo naivni i mogu da ostave dublje posledice i na psihu dece i na odnos roditelj-dete, jer se kroz gomilu etiketa, kritiku i napad ličnosti detetu šalje poruka da ne valja (dete može da se oseća nevoljenim i odbačenim). 

Zašto da budete teški, kada uz malo truda, možete biti nemogući!

Uzmimo sledeći primer: žena/majka dolazi kući s posla i zatiče lom u kući, kuhinju punu prljavih sudova, stvari su razbacane na sve strane, deca su na primer ispred televizora, muž za kompjuterom ili obratno. Pošto se takav prizor ponavlja, ona može da odmah s vrata krene u tiradu "pa da li ste vi normalni, pogledajte na šta liči kuća, ko da svinje žive u njoj, pa žašto niste raščistili nego sve mene čeka da to ja uradim, ja više nemam snage da idem i čistim za vama, ima samo jedan dan da padnem u postelju, jao vidi niko nije izneo smeće a rekla sam jutros da se to uradi, pa mogli ste bar sudove u mašinu, pa vi ste stoke neopevane, pa dokle vi mislite ovako kreteni jedni, pa je l' vi mislite da ću ja stalno da podmećem grbaču za vas lenje i aljkave , ti (obraća se mužu) šta ti radiš, pa mogu pored tebe i kuću da dignu u vazduh ti to ne bi primetio, bitno je samo da se ti ne nerviraš i da je tebi dobro, a to što ću ja da se razbolim od umora, to nikom ništa,  boli tebe uvo za sve, bitno je da ti imaš posao i provod, a to što nam kuća nije okrečena i to što česma u kupatilu curi,  to nema veze, to što što ulazna vrata samo što ne padnu ni to nema veze, bitno je da se gospodin odmori kad dođe s posla, pa pravac kladionica, a sutra ćeš da se pokupiš i da odeš na pecanje i super, boli te d*pe za kuću i mene i decu, više ti znače tvoji pajtosi nego mi...". 

Prvo, ovakvu tiradu je teško slušati i pratiti. Pošto je aktivno slušanje osnova dobre komunikacije, ovde aktivno slušanje prosto nije moguće zbog preterane emotivne reakcije obe strane i zbog verbalnog bombardovanja. Ako se osoba kojoj je ovakva tirada upućena ne upeca i mirno saopšti da će razgovarati s ženom kada se malo smiri, to ne mora da znači da je tirada tu gotova jer žena može da pokuša da nastavi svađu kroz na primer: "ti mene nikad ne slušaš, da li ti hoćeš da kažeš da sam ja luda, ....". Ovo je gubitnička situacija kako god se okrene, obe strane gube. Drugo, teško je odgovoriti konstruktivno na ovakve tirade i potrebna je ogromna snaga volje da se izađe iz začaranog kruga. 

Kada partneri okrivljuju jedno drugo,oboje će biti zauzeti odbranom, a ni jedno se neće osećati shvaćenim i prihvaćenim. Obostrano ili jednostrano okrivljivanje dovodi do eskalacije osećanja krivice i sramote što dodatno pojačava tenzije i distanciranje partnera. 

Gde je izlaz?

Volela bih da mogu vam kažem da se ovakvi stilovi komunikacije lako rešavaju i da uz male korekcije ponašanja je moguće imati zdravu i konstruktivnu komunikaciju. Međutim, brze i lake popravke često nisu moguće jer iza takvog načina komuniciranja stoje duboko usađeni stavovi, uverenja, emotivni obrasci, potrebe i scenario (nesvesne zabrane i dozvole). Pošto u jednoj vezi i porodici postoji grupna dinamika i uloge koje svako od članova porodice igra, da bi se uspešno razrešila gore opisana situacija, potrebno je da svako od učesnika krene da radi na sebi. U svojim tekstovima ću se često vraćati na činjenicu da druge ne možemo da menjamo, niti možemo da ih nateramo da se menjaju niti da ih privolimo, dakle možemo da menjamo samo sami sebe.  

Za gore opisan primer džvankanja, rešenje bi bila ravnopravna raspodela obaveza i poslova (dogovor kuću gradi), međusobno poštovanje i uvažavanje članova porodice, kao i kompromis kada je u pitanju ispunjavanje potreba svakog od članova porodice. Da bi se to postiglo, potrebno je "samo" da obe strane osveste svoja osećanja i potrebe i da nauče da ih saopštavaju na direktan i iskren način,koji neće stavljati onog drugog na tapet. Takođe je potrebno preuzeti odgovornost za reči i postupke i shvatiti na koji način svojim činjenjem i nečinjenjem kao i rečima doprinosimo da se neko oseća loše.  

Edit: Muzička pozadina 

What is love, deo II

Pametni ljudi-pogrešni izbori

Koliko puta ste imali priliku da čujete od drugarice da za sebe kaže da je magnet za gubitnike/budale/pogrešne osobe? Ili od drugara da stalno naleće na neke uobražene, umišljene princeze, kraljice drame, emocionalno labilne i zahtevne devojke/žene? Da li te osobe zaista nemaju sreće u ljubavi? Da li je stvarno tako bilo zapisano u zvezdama? Na žalost, često imam priliku da čujem ovakve ili slične izjave,  koje su praćene uverenjem da osobu bije maler, da nema sreće, da je malo normalnih, itd. Ako osoba ima niz nezadovoljavajućih veza to može dodatno da učvrsti iracionalna uverenja da s njom nešto nije u redu, da ne valja, da nije vredna ljubavi itd. 

Već sam pominjala da svako od nas ima životni scenario koji smo dobili između ostalog i kroz roditeljsko vaspitanje. Svako ko krene da radi na sebi i da razvija nove veštine može da osvesti scenario, da izađe iz zadatih parametara odnosno da promeni ono što je "zapisano" u nesvesnom. Suprotno od scenarija je autonomija, odnosno osvešćen, odgovoran i ispunjen život. U narednom tekstu pisaću o osnovnim odlikama scenarija, kao i o ulogama koje sebi i drugima dodeljujemo. 

U svakom slučaju, bili svesni životnog scenarija ili ne, izbor partnera nije stvar puke slučajnosti, niti je stvar sreće već onoga što "emitujemo". To vam je kao da imate odašiljač kojim privlačite određene ljude u svoj život odnosno štos je u tome na koga zapravo obraćate pažnju. Energija teče tamo kuda idu naše misli i osećanja, pogotovo neosvešćene.

Svakom može da se desi poneka loša priča i (ljubavni) život je pun uspona i padova, ali ako postoji duže nezadovoljstvo i neispunjenost, ako postoji nekoliko ili niz disfunkcionalnih veza, to je obično znak da postoji obrazac po kome biramo.

Suprotno popularnom stavu da partnera ili partnerku biramo na osnovu vrlina, odnosno imamo u glavi i srcu određena očekivanja i spisak poželjnih karakteristika, ja sam mišljenja da češće biramo na osnovu mana koje neka osoba ima, pogotovo ako se ide iz jedne loše priče u drugu i ako postoji ranjivi deo nas koji se opire bliskosti i sreći. 

Više ne sećam tačno, davno je bilo, gde sam našla sugestiju za pravljenje spiska, moguće da je u pitanju neka od knjiga Barbare De Angelis, ali od tada do sada sam tu metodu sugerisala prijateljima i poznanicima, dakle uslovno rečeno testirala na solidnom uzorku i na osnovu toga sam zaključila da ima neke logike da partnere biramo pre svega na osnovu mana.

Evo te metode za otkrivanje obrasca: 

-Na jednom listu papira napravite profil "idealne" osobe koju tražite, probajte da bude što detaljniji, od fizičkih osobina do ličnih karakteristika, ukusa, sklonosti, društvenih karakteristika (ima prijatelje, koliko bliskih prijatelja, iz kakve porodice itd). 

-Na drugom listu papira (ili više listova ako je veći broj partnera) napišite za svakog od bivših i sadašnjih partnera pojedinačno listu osobina koje su po vašem mišljenju mane dotične osobe. Što detaljnije to bolje. Navedite obavezno i emocionalni stil osobe, nedostatke u komunikaciji, itd. 

-Sada podvucite sve one osobine koje se pojavljuju kod svih ili kod većine partnera, dakle traži se ono što se ponavlja i što je isto.
Za kraj, možete da napišete šaljivi emocionalni oglas na osnovu tih osobina tipa "traži  se džangrizavi, bezosećajni, verbalno agresivni luzer za romansu u dvoje. Šifra: nije lako s muškarcima"... (jer je to ono što nesvesno tražite).

Sada se vratite na prvi spisak. Šta vam stoji na putu da pronađete ono što želite? Razmislite na koji način sprečavate sebe da dobijete onu vrstu ljubavi, prijateljstva i podrške koju zaslužujete? Da li mislite da ste vredni jedne srećne i ispunjene priče?

Ovo možda izgleda kao igra i razonoda, ali je dosta mojih drugarica zaključilo da ima smisla. U svakom slučaju vredi pokušati.

S jedne strane spektra postoje osobe koje su već postigle određen stepen autonomije i samoostvarenosti i zadovoljstva, jer su naučili da čine zdrave i mudre izbore, umeju da daju i da primaju ali i da postavljaju zdrave granice.

Znam da je priča o "nesrećnom detinjstvu" već izlizana, ali je istina da o ljubavi i davanju učimo unutar porodice i od uzora koje imamo u najranijim godinama. Mislim da odrastanje u disfunkcionalnoj porodici ne mora da znači da će osoba imati haos od života, ima mnogo ljudi koji uprkos početnim poteškoćama izrastu u osećajne i dobre partnere, sposobne da grade zadovoljavajuće odnose, pogotovo ako rade na sebi.

S druge strane spektra, ima i onih koji se nikada ne izbore sa osećanjem duboko ukorenjenog stida i krivice (pogotovo ako je osoba imala tešku porodičnu priču i otrovne roditelje) koji uzrokuju osećaj niže vrednosti, nesigurnost, agresivnost i koji čine da osoba u stvari sabotira bilo kakve bliske odnose iz straha od bola i povređivanja. To su osobe koje imaju duboko ukorenjeno uverenje da nisu vredne ljubavi i osećaju se lažno, a samim tim beže od bliskosti jer bi to značilo da će neko ko priđe previše blizu da uvidi "strašnu istinu".

Većina ljudi je zapravo negde na sredini između autonomije (sloboda od scenarija) i ovoga što sam upravo opisala a čini podlogu za neke od poremećaja ličnosti.
U svakom slučaju onda kada uvidite šta vas sprečava da pravite pametne izbore, imate priliku za rast i za promene, priliku da istinski birate ono što je zdravo za vas, kao i priliku da budete nekome bolji partner/partnerka.

Muškarci vole kučke, a žene loše momke? 
Svaki put kad čujem ovo slatko se nasmejem, pogotovo ako neko ko za sebe tvrdi da je "normalan i fin momak" i "dobra devojka" ovo koristi kao navodni razlog za svoje neuspehe. Istina je da ima puno normalnih i finih osoba koje imaju uspešne veze sa isto tako normalnim ženama i muškarcima.

Istina je da su nam bad boys & girls privlačni i zanimljivi jer imaju izvesnu harizmu i seksipil, koji plene i privlače. Međutim ono što sam skontala i osetila na svojoj koži je sledeće: mračni likovi zrače samoupouzdanjem (koje je najčešće lažno-fake persona) a upravo je samopouzdanje, izvesna doza drskosti i ambicioznost ono što tražimo kod partnera. S jednom ogromnom razlikom. Normalni i fini samopouzdani momci su sposobni da daju i primaju, njihovo sampouzdanje je odraz emocionalne zrelosti i zdravlja, a kod loših momaka je to samo maska. Kada su žene u pitanju, situacija je malo kompleksnija, ali i tu se radi o privlačnosti, o mirisu "zabranjenog", itd. Ni jedna priča s takvim osobama nema srećan nastavak, a vožnja svakako bude nezaboravna.

Najveća od svih ljubavi

Ma koliko vam to zvučalo egocentrično, najveća od svih ljubavi je ona koju imate prema sebi. Tek onda kada sebe volite i prihvatate sa svim manama i vrlinama, kada u sebi prigrlite i svetlo i tamu, imate svest o sebi i sopstvenim potrebama, živite svesno i odgovorno, svet je vaš!

Niko ne može da vam donese ispunjenost, sem vas samih, niti da vas usreći i to nije prazna filozofska/motivaciona poruka. Možete da podelite puno lepih i magičnih trenutaka sa bliskim osobama i decom, ali ključ ispunjenosti i sreće je u vašim rukama. Paradoksalno ljudi sreću izjednačavaju sa zadovoljstvom koje je skoro nespojivo s nečim što iziskuje rad, trud i upornost. A ja opet mislim da je prava sreća nešto što se strpljivo gradi i osvaja deo po deo. 

What is love, deo I

Mislim da ni o jednoj drugoj temi nije napisano više u istoriji ljudskog roda. Ljubav je velika i večita tema i inspiracija,  pa ipak i pored tolike riznice ljudske mudrosti, ništa drugo nam ne zadaje toliko muka, patnje, suza i nesreće. Pošto se više od polovine konsultacija koje sam imala i razgovora koje vodim svakodnevno vrte oko teme ljubavi i veza, biću hrabra i probaću da se uhvatim u koštac s tako širokom temom na ovako ograničenom prostoru kao što je blog. 

Mislim da je ljubav nemoguće definsati, kvalifikovati i kvatnifikovati. Postoji puno različitih pogleda na to, bilo da je u pitanju filozofija, psihologija, nauka, religija ili duhovnost. Na kraju krajeva, sam čin voljenja je duboko intiman i na neki način jedinstven za svaku osobu i za svaki par i zbog toga je doživljaj ljubavi duboko subjektivan.

Mislim da je svakome jasna granica između zaljubljenosti i ljubavi, međutim sama definicija zrele i iskrene ljubavi često nam izmiče u stvarnom životu. Prava ljubav je u mnogome bezrezervna i bezuslovna, tu nema klasične matematičke računice tipa "ako ti mene voliš, volim i ja tebe". Pravi i zreo ljubavni odnos nije začinjen uslovljavanjima, ucenama i manipulacijama tipa "ako me voliš, ti ćeš onda da učiniš...", "da me iskreno voliš, ti bi onda razumela/učinila/" "da me stvarno voliš, ti onda ne bi to uradila/rekla", "ako me voliš, promenićeš se", "učini to meni za ljubav", itd. 

Isto tako, voljeno biće nije druga polovina, to je jedna od popularnih iluzija koja navodno datira još iz Platonovog doba o pronalaženju "druge polovine duše". Svako od nas je celovit i jedinstven i niko ne može da ispuni prazninu u našem biću, sem nas samih. U tom smislu, ljubav nas obogaćuje i oplemenjuje i pomaže kako naš rast, tako i rast ljudi s kojima smo u vezi. 

Ovo je citat iz jedne od meni posebno dragih knjiga-"Seks u ljubavi", Erika Berna:  

"Neodgovorna ljubav je egocentrična. Ako voliš čovečanstvo a ne kontaš stvarne ljude od krvi i mesa, onda voliš iz svoje kule od slonovače. Ljubavna odgovornost traži petlju. Moraš da izađeš iz svoje ljubavne čaure i baciš se u stvarni svet voljenja. Čini ti se da si glavni kada se zaneseš nasiljem, ali tome nikad kraja. Ako se isključiš iz realnosti, onda je ludi osmeh samo reklama za zubnu pastu. Moraš širom da otvoriš oči da bi video i voleo ono što je stvarno pred tobom, a u tome i jeste prava lepota. Računa se samo ono što uradiš pošto je svečanost završena. 

Zvezda je sjajna svetlost unutar druge osobe, koja se vidi iz daleka, plamičak odvažne duše, previše sjajna da bi joj se moglo prići bez velike hrabrosti i lične čvrstine. Svaki čovek živi usamljen u unutrašnjem prostoru , a bliskost je negde napolju. Bliskost je spoljašnji prostor, pa ako se nađeš tamo, onda nećeš zvezdi reći: "Beji se!"

Notebook

Sad kad smo pronašli ljubav, šta dalje?

Smatram da zrela i iskrena obostrana ljubav nije samo osećanje, već čin volje, dakle voljna i svesna investicija odnosno ulaganje u odnos; to je svesna aktivnost praćena željom da s partnerom ostvarimo blizak, stabilan, ispunjavajući i zadovoljavajući odnos. 

Sposobnost da se voli, da se daje i prima ljubav je duboko utkana u našu ličnost. Česta je zabluda da je ljubav nešto što se prosto "desi", nešto što zavisi od spoljašnjih faktora, od prsta sudbine ili karme, od srećnih i manje srećnih okolnosti. Vrlo retko, skoro nikad ne posmatramo odabir partnera kao deo našeg šireg životnog scenarija, koga možda nismo svesni, ali je svejedno prisutan i diktira nam ne samo izbor već i sam tok odnosa i način na koji ćemo graditi odnose s ljudima.

Još jedna od čestih iluzija je ta da je ljubav nešto što teče samo od sebe, spontano, nesmetano, bez nekog velikog truda s naše strane. Puno puta sam čula "ako boli, nije ljubav", "ljubav nije rad i trud", itd. Ako je ljubav svesno i voljno posvećivanje drugom biću, svesno ulaganje emocija, vremena i energije, onda ljubav podrazumeva rad, kako na sebi, tako i na odnosu. Uspešne veze i uspešne brakove upravo krasi odlika redovnog posvećivanja partneru i odnosu. Zrela ljubav dakle nije deklarativna, već se krije u postupcima pre svega, u načinu na koji tretiramo partnera i sam odnos. 

Obećala sam drugarici da ću da pišem o odlikama srećnih brakova a i ne bih da mračim po sopstvenom blogu pišući isključivo o lošim stvarima i patologijama. Dakle koje su to odlike uspešnih veza?

• Zdrava i iskrena komunikacija: jedan od nosećih stubova svakog odnosa je komunikacija. To je sposobnost i veština da se emocije, misli, želje, potrebe, kritike, primedbe i ostalo saopštavaju na  konstruktivan način, koji neće bitnije ugroziti kvalitet samog odnosa. Ključni sastojak dobre komunikacije je aktivno slušanje, spremnost da čujemo poruku druge strane bez iskrivljenih tumačenja. O tome ću više u jednom od sledećih tekstova.
• Prisutnost: na ovo se misli kada se kaže i u dobru i u zlu, dakle uspešni parovi daju podršku jedni drugima i imaju razumevanje za uspone i padove druge strane. Vreme provedeno u zajedničkim aktivnostima je takođe bitno-onoj vrsti aktivnosti koja poboljšava odnos i intimnost, mali zajednički rituali, izlasci, itd.
• Posvećenost i odanost: svesno ulaganje energije u odnos kroz niz svakodnevnih postupaka i malih rituala koji imaju za cilj da učvste vezu. Sem ako se drugačije ne dogovori, vernost je takođe ključni sastojak veze-malo koja veza ostane zdrava i opstaje nakon ozbiljnog neverstva ili bilo koje druge prevare (emocionalne, finansijske, itd.) 
• Stalnost i ujednačenost: ako ste tu za partnera samo povremeno ili veoma retko, odnos će patiti ili pak ako vam kvalitet veze stalno osciluje između minusa i plusa to dovodi do iscrpljivanja i stvaranja konstantnih tenzija 
• Iskrenost, otvorenost: prava i istinska bliskost se postiže kroz mahom necenzurisano deljenje, kroz spremnost da se bude otvoren i ranjiv s drugom stranom. Upravo iskrenost i otvorenost stvaraju klimu poverenja u kojoj se parovi osećaju dovoljno sigurno i bezbedno da rastu i da se razvijaju. 
• Empatija, razumevanje i tolerancija: saosećanje i razumevanje emocija i stavova druge strane ne podrazumeva i automatsko slaganje. Pa ipak, jedna od osnovnih ljudskih potreba je da budemo prihvaćeni i shvaćeni i samim tim potvrda da razumemo kako se partner oseća može biti veoma značajna. Isto važi i za toleranciju, ne moramo da se složimo oko nekog pitanja da bi smo se istinski dobro slagali. 

Preuzeto sa sajta: http://www.scribblegraph.me

I za kraj ovog dela od srca preporučujem da ako znate engleski pogledate video predavanja Dr. John Gottman-a: Making Relationships Work. On je proveo skoro 40 godina proučavajući bračne parove i njihovo ponašanje i smatra se vodećim stručnjakom na tu temu. Godine 2007. proglašen je za jednog od najuticajnijih terapeuta na svetu u proteklih 25 godina. Gottman je između ostalog na osnovu svojih istraživanja uspeo da napravi model koji može da na osnovu određenih parametara predvidi verovatnoću razvoda sa sigurnošću od 80-90%. 

Making Relationships Work - Part 1

Making Relationships Work - Part 2

Making Relationships Work - Part 3

Making Relationships Work - Part 4

Prema Gottmanu i njegovom timu, osnovna negativna ponašanja koje ugrožavaju kvalitet braka i njegovo opstajanje su:

-stalno kritikovanje ličnosti partnera 

-negovanje asimetrije u odnosima odnosno ponašanje puno prezira i zauzimanje superiorne pozicije u odnosu na bračnog druga

-defanzivnost odnosno često zauzimanje odbrambene pozicije

-ignorisanje, odbijanje saradnje, odnosno emocionalno povlačenje iz komunikacije i odnosa

Način na koji se parovi nose sa konfliktima utiče na kvalitet odnosa. Prema Gottmanu, parovi koji su uspešni i koje naziva "majstorima", konflikte rešavaju na konstruktivan način, uz spremnost da se partner sasluša i dobru volju da se rešenje pronađe. 

On navodi 7 osnovnih principa koji doprinose kvalitetu braka: 

-pravljenje ljubavnih mapa: upoznavanje partnera (šta voli, koje planove ima, koji su mu snovi, interesovanja, nade, strahovi, itd)

-negovanje pozitivnih osećanja i divljenja: negovanje pozitivne slike o partneru

-okretanje jednog ka drugome: čak i u malim stvarima treba posvetiti pažnju partneru (na primer ako nešto govori, okrenuti se ka partneru a ne od njega/nje)

-prihvatanje partnerovog uticaja: uz održavanje individualnosti i identiteta, s vremena na vreme dozvoliti i da partner ima uticaja

-rešavanje rešivih problema

-prevazilaženje pat pozicije: ako je nemoguće postići kompromis, prihvatanje tipa "slažemo se da se ne slažemo ali poštujem tvoje mišljenje" je konstruktivno

-stvaranje zajedničkih vrednosti: zajednički rituali, uloge, tradicije itd. učvršćuju vezu

I za kraj, nije previše bitno koju metodu ćete da primenite jer po meni postoje 2 ključna preduslova za rad na vezi: 

-trebalo bi da postoje obostrana ljubav, poštovanje, volja i želja da brak uspe 

-odnos bi trebalo da je zdrav-da ni jedan od partnera nije ozbiljnije psihološki i emotivno hendikepiran (takozvane toksične veze).  

Umesto uvoda

Pre nego što nastavim s pisanjem, mislim da ne bi bilo loše da se na neki način predstavim i objasnim izbor tema na blogu. 

Psihologija je moja prva i najveća ljubav koju manje formalno (na žalost nisam privela kraju studije andragogije) a više neformalno izučavam više od 20 godina.    

Moji tekstovi su jedna mala sinteza znanja i iskustva i gde god to bude bilo potrebno, navodiću izvore i davati sugestije za dalje informisanje. 

Ruku pod ruku s psihologijom je astrologija i mnoge druge slične discipline, o kojima neću pisati jer ne želim da podstaknem debatu za ili protiv, držaću se ipak onoga što je opšteprihvaćeno i što ima naučnu podlogu.

Međutim, u svojoj astrološkoj praksi koja se sada meri stotinama ako ne i hiljadama konsultacija, imala sam priliku da čujem mnoge životne priče, mnoge dileme i generalno imala sam jedinstvenu priliku da bolje upoznam ljude i njihove poglede na svet. Pošto čvrsto stojim iza stava da sami kreiramo svoju sudbinu i da smo odgovorni za sopstvene izbore (suprotno predrasudi da su astrolozi fatalisti i neznalice kada je u pitanju nauka) trudila sam se da kroz svoje konsultacije predstavim različite životne perspektive i omogućim uvide u nečiji put, izbore i potencijal. 

Takođe poslednju deceniju radim kao volonter, trener i predavač u nevladinom sektoru (povremeno) i volim da prenosim znanje, podstičem druge da rastu i gledaju svet novim očima. I sama rado pohađam radionice i učim i studiram i smatram da svako od nas može i treba da uči dokle god to ima smisla i koristi i verujem da  je rad na sebi proces bez kraja. 

Na žalost ekonomska kriza i loša situacija u proteklih nekoliko decenija su uzrkovale da masa ljudi traži odgovore, utehu, savete i smernice na sve strane, ponajviše kod takozvanih vračara, gatara, nazovi astrologa, wannabe gurua, new age "savetnika",koji često nemaju ni osnovno znanje i poznavanje medicine i psihologije (malo je kvalitetnih i profesionalnih ljudi u bilo kojoj branši, mnogo je veći broj onih kojima je to unosan biznis) i generalno pokušavaju da nađu "krivca" za neispunjene živote koje vode. Lakše je pripisati odgovornost i krivicu spoljnim faktorima i okolnostima, bračnom drugu, lošoj ekonomskoj situaciji, loše aspektiranom Saturnu, nego pogledati unutra i sagledati ko smo i šta želimo od života i na koji način naše misli, emocije, stavovi, reakcije, želje i očekivanja oblikuju naš svet, kako unutrašnji tako i spoljašnji. 

Pošto sam često bila u poziciji da dajem odgovore na dileme, doduše ne onakve koji bi svalili "krivicu" na planete, ovi tekstovi su moj skroman doprinos emocionalnom i psihički zdravom životu i posvećujem ih svima onima kojima je potreban savet, uvid ili smernica. Pozivam vas na razmenu mišljenja i iskustava i svaka dobronamerna kritika je dobrodošla. 

Sve u svemu nadam se da će vam tekstovi biti zanimljivi i od koristi. Dobrodošli!

Mračna strana ljubavi

Nisam imala nameru da pišem o jednoj tako mučnoj i teškoj temi ovde na blogu, to sam čuvala za neko drugo vreme i mesto. Ali nedavni naslovi u novinama a još više prateći komentari su me inspirisali da sednem i podelim s vama moja razmišljanja na temu ljubavnih veza i nasilja. 

Svako malo-malo u medijima se pojavi priča o tragičnom gubitku života odnosno o ubistvu supruge/devojke ili supruga/momka od strane partnera/partnerke. I na moju veliku žalost komentari koje prate takve vesti su tipa: žene vole loše momke, zašto nije otišla na vreme, zašto je trpela, zašto je birala/birao takvu osobu itd. 

Postoje mnogi razlozi zašto biramo partnere s kojima imamo loše odnose. Naši izbori su uslovljeni životnim scenarijom koji svako od nas ima, samo su neki svesniji te činjenice i žele da rade na sebi. Da bi se ti mehanizmi prepoznali i promenili potrebno je pre svega obrazovanje, volja da se nešto promeni i jako mnogo truda, vremena, energije i novca za kvalitetnog terapeuta. 

Takođe postoje mnogi razlozi za ostajanje u disfunkcionalnim vezama i svaki od tih razloga ima svoju težinu odnosno ima veliki uticaj. Tu je pre svega strah od promene, strah od neizvesnosti, potreba da nekog spašavamo čak i kada su izgledi za promenu nikakvi, strah od osude sredine, izostanak podrške, sluđenost, takozvana ubijenost u pojam, depresija, očaj, osećanje beznađa i bezizlaznosti. 

U našem društvu postoji samo deklarativna sistemska podrška žrtvama nasilja. U stvarnosti žrtve su prepuštene same sebi. Centri za socijalni rad su skoro po pravilu leglo korupcije, javašluka i nepotizma, kao i uostalom mnogi drugi segmenti našeg društva, sudovi reaguju sporo i traljavo iako ih zakon drugačije obavezuje, policija slabo radi svoj posao iako su se malo popravili u posednjih nekoliko godina. 

A često izostane i podrška sredine, komšije se prave da ne čuju, šira familija često nije zainteresovana da pomogne ili nema resurse i tako u krug. Slažem se da je ovo sumorna slika naše svakodnevnice i zbog toga sam i rekla na početku da nisam htela da pišem o jednoj tako teškoj temi. 

Unapred se izvinjavam na dužini ovog teksta, ali kad sam već načela temu red je da pišem do kraja. Često pročitam i dobijam pitanje da li je moguće prepoznati zlostavljača ili lošeg partnera/partnerku pre nego što bude kasno. Odgovor je i da i ne. Moguće je samo ako obratimo pažnju na "osećaj u utrobi" odnosno na instinktivnu i intuitivnu reakciju. A to obično ne radimo jer smo zaljubljeni do ušiju i taj mali "glas" bude zanemaren kao i čitav niz znakova za uzbunu kojih uvek bude. Moj savet vam je da verujete svojim instinktima i unutrašnjoj mudrosti. Volite i poštujte sebe dovoljno da znate da povučete crtu i kažete: dosta.

Prevela sam uvod u mini-seriju članaka na tu temu za one koji ne znaju engleski. Ovaj članak od kako sam ga našla na netu pre nekoliko godina sam slala svima kojima je savet te vrste bio potreban kao uvod u temu.  Autor članka je Roger Melton a naslov je "Romeo krvari: Kada se ispostavi da je gospodin Pravi u stvari gospodin Pogrešni". Ovo je jedan od linkova za ceo članak za one koji znaju engleski: Romeo's Bleeding.

"Problem sa zaljubljivanjem je taj da se ljubav može razbiti o hladan zid izdaje.Onda bol zamenjuje obećanje, cinizam cveta umesto poverenja a nada beži leteći na krilima pogrešno zavedenih želja.  

Ukolko ste oboje iskreno dali sve od sebe i veza ipak nije uspela i opstala, onda je to ona vrsta bola koja može da bude isceljena s vremenom. Takvo iskustvo može čak da poveća izglede za uspeh budućeg odnosa. Ali postoje i oni trenuci kada objekat vaše izgubljene privrženosti intenzivira vreme patnje, onda kada neko ko se činio kao savršen izbor zapravo bude savršeno razočaranje. A šteta koja načinjena možda ne može biti lako popravljena. 

Za razliku od muškaraca koji mogu da se iskreno nose sa svojim nesigurnostima i konfuzijama u vezi i koji mogu da prepoznaju ulogu koju igraju u stvaranju konflikata i problema, postoje i druge vrste muškaraca koji vide ljubav kao igru a vas kao njegovog piona. U ovom okrutno prikrivenom takmičenju, lukavost je njihovo oruđe, obmana je njihov fiks a kontrola ih uzdiže, ona je njihov „high“. 

Baš kao što su ovisnici neumorni u potrazi za sledećim skorom, ovakvi muškarci su u stalnom lovu na žene koje mogu da obmanjuju i da s njima manipulišu. Za razliku od emocionalno zdravih muškaraca i žena, koji poštuju druge koliko i sami sebe, muškarci-kontrolori ne poštuju nikog. Za njih, ljudi su predmeti. A predmeti mogu da budu korišćeni. 

Ovi "Kontrolori" koriste reči kao oruđe za obmanu. Koriste šarm kao antestetik za ublažavanje bola dok obavljaju emocionalnu operaciju na srcu sa grubom preciznošću. A mlade žene mogu da budu najranjivije mete za manipulativni skalpel jednog Kontrolora.   

Šteta koju većina ovih muškaraca nanosi je emocionalna i psihološka, međutim, postoje među njima oni koji se hrane dušama svojih žrtava na isti način na koji krvopija ispija krv svog plena: kap po kap. To su očaravajući vampiri čija podmukla maska skriva najgoru noćnu moru svake žene: zastrašujuće lice budućeg siledžije ili progonitelja. 

Ovim nasilnim muškarcima, kontrola je poput kiseonika. Svaki znak submisivnosti za njih predstavlja dašak života, koji lažno potvrđuje njihovu iliziju da jedino brutalna sila potvrđuje njihovu vrednost. Neuspeh u dominaciji nad ženom je okidač za parališući strah kod ovih muškaraca, s kojim ne mogu da se suoče. Taj skriveni strah je istina koja ugrožava njihovu uvrženu iliziju o bogomdanoj nepobedivosti i u stvari otkriva da se ispod toga kriju mali ljudi, koji se užasno plaše svih i svačega, pa i sopstvene krivice. A za nih, osećaj krivice je nepodnošljiv. 

Oni izvrću odgovornost za njihova okrutna dela i svaljuju je na njihove žrtve. Njihovi manevri za  dominiranje u njihovim umovima su magično opravdani. Oni projektuju svoje sebične, manipulativne i obmanjujuće nedostatke karaktera na iste one ljude kojima nanose štetu, dok u isto vreme sebe uporno i žestoko proglašavaju za nevine.

Skoro svaka žena će tokom svog života da sretne bar jednog od ovih muškaraca koji su opsednuti kontrolom, bilo da je njihova metoda kontrole ograničena na emocionalnu manipulaciju ili se proteže i na fizičko zastrašivanje. Ali postoje načini da se identifikuje svaki od tipova Kontrolora, pre nego što bude suviše kasno. Postoje i metode da se s njima izađe na kraj-izbegavanje ili bežanje od njih. Postoje načini da se zaštiti i sačuva iskreno srce. A ova serija članaka je napisana s ciljem da vam pomogne da se zaštitite od štete/povreda tako što vam pruža osnovni sistem detekcije Kontrolora, koji počinje s razumevanjem osnovne prirode kontrole.

Kontrola sama po sebi nije suštinski negativna. Svako želi da ima neku vrstu kontrole. Zaista bi bila čista ludost ako u vezi ne bi smo želeli da imamo bar deo nje, pogotovo ako smo prethodno iskusili izdaju. Ali postoji kritična razlika između zdrave i nezdrave kontrole. 

Zdrava želja za kontrolom proističe iz potrebe da zaštitimo-bilo nekog drugog ili sami sebe. Dok malo dete koje je tek prohodalo uči o granicama bezbednosti i opasnostima unutar doma, njegova jedina zaštita je kontrola kojom mu se postavljaju granice. Ako mu se ograniči kretanje, to je da bi ga sačuvali od povreda. Iza toga stoji ljubav kao motiv. Cilj je zaštita.  

Nezdrava kontrola proizilazi iz želje da se dominira drugim, bilo kroz reči ili akcije koje imaju za cilj da očaraju i naude-da pleni dok istovremeno nanosi štetu emocionalno uhvaćenoj osobi. Upravo takvo uparivanje šarma sa štetom je zaštitni znak manipulacije jednog Kontrolora. Njihove reči su  slatke a postupci otrovni i oni su stručnjaci za skrivanje njihove prave prirode. Oni skrivaju svoje loše namere ispod uglancane pojave i usavršili su umetnost „da izgledaju dobro“. Upravo je ta neverovatna sposobnost Kontrolora da naizmenično izgledaju dobro i da se ponašaju manipulativno ta koja uzrokuje i održava emocionalno mučenje i postavlja zamke za one koji su označeni kao njihove žrtve. 

Žaljenje ne postoji u njihovom psihološkom rečniku. Oni povređuju druge jer osećaju da imaju pravo na to. Kada nanose bol i štetu drugima, oni ne razmišljaju o ispravnom i pogrešnom. Zapravo se samo radi o tome da oni veruju da „imaju pravo“. I ako uvek veruju da je pravo na njihovoj strani, a uvek veruju u to, onda je bilo kakav štetan čin za njih uvek opravdan.  

...Ove sličnosti koji su opisali mnogi moji klijenti u vezi sa roditeljima ili partnerima koji su opsednuti kontrolom su me postepeno dovele do toga da posumnjam na zajedničku spregu između Konrolora i njihovih mentalnih stanja. Godine 1993. tu spregu je pojasnio tim istraživača na čijem čelu je bio Donald G. Dutton sa Univerziteta „British Columbia“, koji je proučavao karakteristike muškaraca koji tuku/prebijača.

Duttonov tim je otkrio da 90-100% muškaraca koji fizički napadaju svoje supruge ispoljavaju simptome koji su klinički poznati kao „poremećaji ličnosti“. Mnoge studije koje su kasnije rađenje da bi se njihovo istraživanje testiralo su potvrdile njihove zaključke, što pruža zapanjujući dokaz da muškarci koji biju žene imaju nizove izrazitih i unikatnih karakteristika ličnosti koje mogu biti identifikovane. A potencijalna žrtva može da prepozna ove karakteristike pre nego što se zaljubi u nekog ko je vešt u pretvaranju da je „Gospodin Pravi“.  

Ovi kanadski naučnici su se isključivo fokusirali na muškarce koji su fizički agresivni, ali postoji čitav spektar muškaraca opsednutih kontrolom koji ne udaraju pesnicama. A njihovi profili ličnosti su izraziti koliko i profili onih koji su brutalniji."

50 Shades of Bollocks

Pre 2 noći sam ćaskala s drugaricom na temu braka i muškaraca generalno (klasične ženske priče) i ona usput pomene knjigu "50 Shades of  Gray". Moja rekacija je bila-jao sestro pa gde me nađe, zar i ti :) Ne bih da se previše bavim samom "knjigom", mislim da ima dovoljno analiza, ljubitelja i hejtera na netu, samo bih htela da s vama podelim neke svoje misli na temu ženske erotske literature, fantazija i zabluda.

Ono što sam primetila još pre nekoliko godina je ogromna popularnost ovakvih nazovi knjiga (većina njih nema nikakvu posebnu književnu i umetničku vrednost, klasičan šund), gde se po popularnosti posebno izdvajaju dve podgrupe: takozvane paranormalne (erotske knjige pisane na temu vampira, vukodlaka, čarobnjaka, vilenjaka, menjača oblika, itd.) i knjige sa BDSM tematikom. Verovali ili ne, popularnost ovih knjiga je u proteklih nekoliko godina poprimila razmere epidemije, čak i kod nas.

Taman sam nekako preživela smaranje Sumrak sagom kad eto ti pomame za 50 Shades. Užas. Gde god da se okrenem, slušam kako je gospodin Grej divan, kako je knjiga super, itd. Hejterki ima, ali su one u manjini.

Da budem iskrena pročitala sam knjige kako su se pojavile na engleskom, prosto ne želim da umrem neobaveštena. I prelistala sam i pročitala pre par godina na desetine drugih popularnih knjiga tog žanra. Pošto evo već skoro 20 godina izučavam pasionirano psihologiju nije mi trebalo mnogo da napravim profil dotičnog gospodina Greja. I analitična kakva sam, stavila sam prst na čelo jer sam želela da skontam odakle tolika popularnost fiktivnih likova. Ne mislim da je ženska ćud smešna rabota, već su razlozi sasvim druge prirode.

Prvo pitanje koje mi se nametnulo je gde je nestao Princ Charming? U poslednjih desetak godina njegovo mesto je zauzeo muškarac koji je jak, uspešan, nezavistan, pomalo mračne prošlosti, dominantan, odlučan, kontrolor, sve u svemu alfa mužjak koji dominira u vezi (u spavaćoj sobi i van nje), podvarijanta jak i tih/zatvoren.

Ono što mi posebno bode oči je dominantnost narcističkih crta ličnosti a vrlo često i antisocijalnih kod takvih fiktivnih likova i provlačenje ideje da prava ljubav i požrtvovanost žene može da "spase" i iskupi jednog takvog lika, uz obavezan srećan kraj priče. Takve zablude mogu da budu jako opasne, zato što ni jedna osoba koja ima takav psihološki profil (bilo da se radi o muškarcu ili ženi) nije u stanju da ostvari bliskost, ljubav i prijateljstvo (pre svega nemaju osećaj empatije i dodir sa jezgrom sopstvene ličnosti), takve veze su zapravo toksične i mogu da itekako unište nečiji život i psihu. 

O narcističkom poremećaju ličnosti i ostalim toksičnim vezama ću pisati u narednim blogovima, jer kao što rekoh to izučavam godinama i imam dosta tekstova koje sam pisala i delila s drugaricama i drugarima koji su imali problema s takvim osobama. Zapravo, blog je njihova sugestija.

Doduše zabluda da prava, bezuslovna, nesebična i iskrena ljubav pobeđuje i ruši sve prepreke nije nova, ona je utkana u pop kulturu, ljubavne romane i ima je svugde. Ta zabluda postaje veoma opasna ako za partnera ili partnerku imate osobu koja je destruktivna (agresivan/agresivna, alkoholočar, psihotičar, NPD, BPD, HPD, ASPD, itd) i koja je na neki način ozbiljno psihološki i emotivno hendikepirana. Iako ne volim generalizacije, mislim da su žene na ovim prostorima inače po svojoj prirodi submisivne, negujuće i kljukane su pričama da žensko treba da nauči da trpi, da stavi vodu u usta, da strpljivo čeka, da ima razumevanja, itd. Predati moć odlučivanja jednoj mračnoj osobi je u neku ruku prizivanje nevolja, u tome nema ničeg istinski lepog ni seksi. 

Upravo zato što godinama unazad radim s drugima bilo kao trener, bilo kao "Draga Saveta" ovde na blogu ću da s vama podelim svo znanje koje sam stekla kroz neformalno obrazovanje i edukacije, rad s terapeutom kao i svoje lično iskustvo, jer verujem da je emocionalno i psihološko zdravlje osnovni preduslov srećnog života. Imam običaj da kažem da nesrećne porodice stvaraju nesrećne pojedince koji takođe stvaraju nesrećne porodice i da ako ne naučimo kako da prevaziđemo nezdrave obrasce kojima smo naučeni, vrtećemo se u začaranom krugu.  

I da se vratim na knjige. Razumem da nam je svima potreban povremen beg u svet mašte i da su te knjige za žene ono što je pornografija za muškarce. Razumem i da se mi kao žene u psihološkom smislu povezujemo sa Lilit i oslobađamo se lažne moralnosti i duboko ukorenjenog stida, između ostalog. Jasno mi je zašto su i inače sve knjige koje imaju magiju za temu naglo postale popularne u protekloj deceniji (na primer Hari Poter, Gospodar Prstenova, itd.). Međutim bez obzira na sav sjaj i bogatstvo, dotični Kristijan Grej je psiho u neku ruku i ne, ljubav jedne žene ili čete žena to ne može da promeni. 

Zdravlje

Još jedna od stvari koju stalno obećavam prijateljima je da ću konačno početi da delim tekstove koji su napisani i da ću da krenem da blogujem, pa evo jednog za početak. Povod današnjeg teksta je nešto što je Tanja ponovo objavila na svom zaista sjajnom sajtu: Mooshema . Volim njene tekstove jer su iskreni, realni i nude pregršt korisnih saveta i informacija. 

Pre nego što s vama podelim zaista ličnu ispovest, samo bih htela da primetim sledeće. Zdravlje često izjednačavamo s odsustvom bolesti ili pak vidljivih simptoma. Međutim malo kad o zdravlju razmišljamo kao o svesnoj investiciji u dom koji je jedini pravi: u naše telo.

Drugo, zdravlje ne izjednačavam sa fizičkim, već i sa mentalnim i emocionalnim. Zapravo, zdravlje počinje u glavi (o tome ću u nekom od sledećih tekstova). 

Naravno da mršavo ne znači i zdravo, to je jedna od mnogih zabluda. Naravno da mnogi mogu da zahvale za svoj dobar izgled majci prirodi odnosno genima, ali to kao što rekoh to ne znači nužno i zdravlje. Gojaznost je pak samo jedna, vidljiva manifestacija da nešto nije u redu. 

Možda zato što sam provela dve nedelje gledajući između ostalog i fotke zakrčenih arterija na kursu o "Urgentnim stanjima u medicini" (LOL) krenula sam da razmišljam o preventivi. O tome koliko zapravo sabotiramo sami sebe. Znam ponešto o tome i baš zato delim s vama jednu ličnu priču, možda nekom pomogne i posluži kao inspiracija. 

Starting with a woman in a mirror

Ovaj tekst se dugo krčkao, podgrevan povremeno s napadima samosažaljenja, prokrastinacije, samoudovoljavanja i gomilom realnih i manje realnih izgovora. Naime pre 2 godine sam nešto obećala sebi. Povremeno sam proveravala „rešenost“ pravljenjem nekih spiskova želja i hrabrenjem same sebe u fazonu „možeš ti to“ i parolama tipa „evo sad ću samo što nisam“.

U stvarnosti, moge stvari sa spiska želja su pokrenute s mrtve tačke, mnogo toga je urađeno i na dobrom putu da bude ostvareno. Međutim, ono meni najbitnije-ni makac.

Počela sam da mrzim ogledala. Ali stvarno. Stanem ispred ogledala i onda sebi upućujem neke mrke poglede-ne pitajte me zašto, nikada strogost nije palila kod mene (dakle ni kritikujući ni negujući roditelj ne mogu da upale). Pa se namrgodim. Pa hukćem, gunđam i psujem. Pogotovo ako treba da negde izađem a treba da izgledam pristojno. Pa odmeravam sebe kritički i podokativno. Pa ide faza upadanja u bedak. 

I tako, svako malo-malo samosažaljenje. Vidi koliko mi je dupe. A tek stomak. UHHHHHHHHHHH.

Moram da budem brutalno iskrena, druge mi nema. Uplatila sam teretanu pre ravno godinu dana i nisam otišla ni na jedan trening. Patike i trenerke kupila s tom namerom pre više od pola godine. I šta se desilo? Ništa! (ja ko Rahela-u novine da ide!).

Uvek se nešto ispreči. Ili padam na nos od umora (koledž, honorarni poslovi, glavni posao, kuća, deca, dečije bolesti razne i neprospavane noći) ili sam skroz bezvoljna (izgovora za to koliko voliš).

I evo, sad mi ide ispitni rok, ove nedelje imam 2 kolokvijuma, a krajem februara i početkom marta imam famoznih 8 ispita da očistim godinu i to je to. I gde naći volju i snagu i za gubljenje kilaže i zdravu ishranu, eto meni novih izgovora. Već sam proglasila samu sebe za superženu koja stiže da uradi mnogo toga, što je sasvim u redu i pohvalno je, ali u stvarnosti mislim da bi ovo sve moglo drugačije da se postavi. Da sledeći put kad se uhvatim za kutiju keksa ili posegnem za čokoladom zato što osećam da sam na izmaku energije, pokušam da posegnem za mojom magičnom kutijom sa trikovima koju imam odavno, ali je slabo koristim za sebe.

Prvo bi trebalo da rešim pitanje nemanja energije i bezvoljnosti. Jer je fakat veštački dižem silnim kafama i šećerom i ugljenim hidratima i to radim godinama. I platila sam visoku cenu. Mnogi me pitaju odakle tebi toliko energije, a ja osećam, i to više fizički nego psihički da živim čistom snagom volje i da energiju za mnoge stvari stvaram veštački, opet snagom volje, emocija i ubeđenja. Telo ne može više da prati taj sumanuti tempo. U poslednje vreme osećam se umorno i istrošeno. 

Dakle imam dva izbora: da nastavim po starom, da se trošim preko mere i da veštački dižem energiju ili da krenem da raspoređujem energiju i da počnem konačno da pravim malo mudrije i zdravije izbore. Znam da mi neće biti lako, to su loše navike koje su duboko ukorenjene. Ali, obožavam izazove.

Ostavljam sebi ovaj tekst kao poklon nekom budućem ja. I ne, ovoga puta neću završavati dumanje svečanim obećanjima, zakletvama i čime-sve-ne. Ovoga puta ću da naprosto pustim sebe da donesem odluku, svesno i bez kukumavčenja. Bolest ili zdravlje? Jer ne radi se ovde samo o nezadovoljstvu izgledom, već o zdravlju, energiji i ljubavi prema jedinom domu koji imam-svom telu. 

Dakle, kako vi sabotirate sami sebe?