Crno-beli svet: kada misao vodi u besmisao, deo I

U prethodnom tekstu "Život kao projekat" obećala sam da ću da pišem o iskrivljenim uverenjima i o tome kako pogrešan način rezonovanja dovodi do toga da se osećamo loše i da život posmatramo u krivim ogledalima. Ako osoba sebi i drugima upućuje poruke koje su dole opisane, ako se uporno drži tih iskrivljenih stavova i neguje negativne emocije s velikom posvećenošću, posle izvesnog vremena kao posledica se javlja niz zdravstvenih tegoba,   smetnji u ličnim odnosima, preterana zabrinutost, anksioznost i depresija. Iako sam ovde nabrojala neka od najčešćih uverenja i načina rezonovanja zasebno, mnogo je češći slučaj da se sva ova uverenja javljaju pomešana i s različitim stepenom intenziteta. 
Onda kada ovakva uverenja imaju centralno mesto u životu neke osobe odnosno stavovi su zakucani i dominantni a opšte zadvoljstvo je nisko, to bi trebalo da posluži kao mali signal za uzbunu. Dobra vest je da su takvi obrasci uglavnom stvar navike i da kao i kod svih loših navika, većina osoba može da se od tih navika odvikne. 

Važna napomena: svi tekstovi ovde su lični i iako su bazirani na znanju i iskustvu, ja nisam stručnjak i ovi tekstovi imaju za cilj da podstaknu na razmišljanje, da budu inspiracija i da vas informišu o osnovnim stvarima. Ukoliko imate problem, ne oklevajte da tražite pomoć stručnog lica. 

Najčešće kognitivne distorzije

*Jedna od najvećih zabluda je takozvano emocionalno zaključivanje: određena misao izaziva emociju a onda se iz te emocije izvlači opšti zaključak odnosno onda se ta emocija uzima kao dokaz da je nešto "tako". Nešto poput: Osećam da je tako, samim tim to mora da je tako. 

Na primer, osoba doživi kritiku na poslu, a iz neprijatnog osećanja izvlači zaključak da ne vredi kao osoba (ja sam nesposoban i ne valjam) ili pak kao rekacija može da se javi osećaj lažne superiornosti "ja sam suviše dobar za ovo radno okruženje"-stav. Onda kada se osećanje uzima kao dokaz istinitosti i kao merilo za procenjivanje sebe i sveta oko sebe, bez obzira na činjenice, osoba ne izvlači prave zaključke, naprosto zato što ne može da razdvoji osećanja od činjenica.

*Čitanje misli: Vrlo često se dešava da reakciju druge osobe shvatamo lično i da je vezujemo za nešto smo rekli ili uradili. Na primer, ujutru dolazite na posao, poželite dobro jutro kolegi i on vam odgovara namršteno ili bezvoljno. Ako vam je prva misao u glavi „šta sam sad uradio/uradila, da mi se tako javlja“, onda se ponašate kao čitač misli. Jedini način da nešto znamo je da direktno pitamo, a ne da pravimo pretpostavke koje vode u loše samoosećanje. Vrlo često reakcije drugih ljudi u takvom kontekstu ne moraju da imaju veze s nama samima, ko zna zašto je bilo ko neraspoložen. Ne možemo da znamo dok ne pitamo ili dok nam se iskreno i direktno ne kaže. 

Ili podvarijanta: skakanje na zaključak, meni posebno draga varijanta (zato što sam to često radila ranije). Bez obzira koliko nam je neko blizak i koliko dobro poznajemo tu osobu, ipak je bolje sačekati odgovor nego "skakati na zaključak" bez prethodne provere. 

*Dvogled: ponekad nas naša uverenja nas sprečavaju da događaje, ljude i reakcije sagledamo što je realnije moguće, češće se dešava da buvu vidimo kao slona i obratno. Ako na poslu uradite nešto na odličan način i za to dobijete pohvalu, a vi na to reagujete rečenicom „ma nije to ništa“ i neprijatno vam je, vi sebe ne vrednujete dovoljno, i to uverenje dovodi do osećanja inferiornosti.

S druge strane, ako napravite grešku ili vam se desi nešto neprijatno, a onda taj događaj u emocionalnom smislu dobija epske, katastrofične razmere, vrlo verovatno preterujete. Korišćenje reči užasno, grozno, odvratno, nemoguće, nepodnošljivo, strašno, itd. navodi na zaključak da vaša rekacija možda nije u srazmeri sa događajem (ovde ne mislim da zaista teške i tragične životne situacije i događaje, već na mala svakodnevna dešavanja). U popularnoj psihologiji ovo se zove efekat dvogleda. Dakle, ako svoja realna postignuća i talente umanjujete, a mane i greške preuveličavate, vi sebe pre svega ne cenite i ne volite dovoljno i samim tim imate poteškoće da sagledate druge ljude i događaje na pravi način. Odatle se brzo stiže i do hroničnog nezadovoljstva i negativnog pogleda na svet.

*Crno-beli svet: u ovu kategoriju spada takozvano polarizovano razmišljanje tipa „sve ili ništa“. Osoba koja razmišlja na ovakav način vrednuje sebe i svet oko sebe na ekstreman način. Na primer ako uradi nešto dobro-valja, ako uradi nešto loše-ne valja. Ili ako neko drugi uradi nešto što kod osobe izazove negativna osećanja, onda ta osoba ne valja. To je obično udruženo s postavljanjem apsolutističkih zahteva „ili-ili“: ili je osoba divna ili je grozna, ili je život fenomenalan ili je očajan. Ovde nijanse i gradacije kao da ne postoje, nema boja, nema fleksibilnosti i prilagodljivosti. Ako neki postupak partnera takvu osobu povredi, on onda postaje loš čovek. Ako pak partner učini nešto što izaziva pozitivne emocije, on je onda divan/divna.

Ovo sjajno ide uz sledeću kategoriju i dopunjava se sa:

*Generalizacije/Uopštavanja: Često govorim meni bliskim osobama da izbegavaju da koriste „velike“ reči poput uvek, stalno, nikad, niko, zauvek, svi, ništa, itd. To su uverenja i rečenice poput ovih : mene niko ne voli, u ovoj kući mene niko ne poštuje, ja uvek/stalno zabrljam i grešim, ništa mi ne ide od ruke, mene svi mrze u školi/na poslu, ovo se samo meni dešava, ti nikad ne umeš da kažeš nešto dobro, nikad ti ništa ne valja itd. Na širem planu generalizacije su bliske sa stereotipima, kada na osnovu jednog detalja ili izolovanog iskustva i događaja procenjujemo celinu pa kažemo na primer svi Srbi su meraklije, svi navijači su huligani itd. Na koji način jedna greška ili loš postupak od nas čini loše osobe? Da li je to ispravan način procene?

*Katastrofiranje: život je pun uspona i padova, srećnih trenutaka i tužnih događaja. Međutim šta se dešava kada osoba svet posmatra kroz sočiva koja iskrivljuju stvarnost i kada na životnoj vagi tas negativnosti stalno preteže? Onda kada osoba od skoro svake buve pravi slona, ima u rukama sjajan recept za konstantnu dramu, patnju i negativnost. Sasvim je normalno i prirodno da posle ljubavnog razočarenja u fazi tugovanja imamo utisak da nikada više nećemo voleti nekog, nikada toliko, ali ako to raspoloženje postane konstanta, ako su poruke koje sebi i drugima upućujemo preterane u svakom pogledu, onda govorimo o katastrofiranju. Ponekad i mali događaji u svakodnevnom životu mogu da budu izgovor za takvu vrstu reakcije: na primer na poslu vam se desi nešto neugodno, osećate se loše, doživeli ste nepravdu. Dođete kući i taj događaj vrtite u glavi, podgrevate ljutnju, vrtite razne scenarije i pridajete svemu tome ogroman značaj.

*“Delfsko proročište/kristalna kugla sindrom“: onda kada unapred pogađate i predviđate ishode, tek tako, bez ikakvog osnova, vi u stvari „proričete“. Lično verujem u intuiciju i brižljivo planiranje i poslovno planiranje i projekcije, ali to nema previše veze s proricanjem. Onda kada rešite da ne pokušate nešto, samo zato što ste ubeđeni da će se to loše završiti, da od toga neće biti ništa, vi se zatvarate za sva iskustva koja život može da vam pruži, zatvarate se za učenje iz dobrih i loših događaja.

Trenutno mi pada na pamet jedan ekstreman primer takvog razmišljanja, naime imam drugara koji neće da konkuriše ni za jedan posao jer mu se "javlja" da sve ide preko veze i zašto da se „cima“ da odlazi na razgovore koji ne vode nikuda. Možda je i donekle u pravu, ima dosta priča oko nas o tome kako se dobija posao i o ljudima koji se šetaju od jednog do drugog razgovora za posao. Međutim, sve je to deo iskustva i zaista se ne zna koga možete da sretnete i upoznate i ko zna, možda se sreća nasmeši baš vama. Sedenjem kod kuće se zasigurno ništa neće pomeriti s mrtve tačke, bar ja to tako vidim. Unapred negativan stav sigurno ne pomaže.

Made by: Audrey Kawasaki: http://www.audrey-kawasaki.com/

Svako od nas ponekad izgovara ovakve rečenice i povremeno ima ovakva uverenja i stavove, ali ako su one deo svakodnevnog govora, pout mantre, mi sebe „programiramo“ za nezadovoljstvo i neuspeh; samim tim osoba može zaista da postane magnet za negativna iskustva i događaje, poput proročanstva koje se samo od sebe ostvaruje. Pri tom ako je fokus na negativnom, ako se stalno love greške i mane, osoba ne vidi pozitivne i lepe događaje, ljude i emocije oko sebe. Nerealna očekivanja koja postavljamo pred sebe i pred druge, preuveličavanje ili minimiziranje, preterano uopštavanje i zaključivanje o celini na osnovu detalja su siguran put ka frustracijama, hroničnom nezadovoljstvu i depresiji. Baš zato što oko sebe vidim mnogo nezadovoljstva i ljude koji ne znaju kako sebi da pomognu da se osećaju bolje i pišem ovaj blog.

Razmišljanje u apsolutnim kategorijama koje je dominantno, dovodi do toga da na primer osoba ljude u početnim fazama veze idealizuje i proglašava za „prave“. Tako na primer na početku veze devojka može da momka preterano idealizuje i da ne vidi očigledne mane. Zapravo češći je slučaj da se slika o pravom partneru preslika na momka i on se proglašava za idealnog. Međutim dovoljan je jedan postupak koji devojka doživljava kao loš i momak odjednom postaje crn da crnji ne može da bude i kao takav se odbacuje. Ukoliko je ovo duboko utkano u ličnost osobe, onda se radi o takozvanoj patologiji ličnosti koja se često sreće kod graničnog poremećaja ličnosti (borderline personality disorder ili BPD) i kod nekih drugih poput narcističkog poremećaja/NPL (takozvani ciklusi idealizacije i devaluacije).

Ovo se bitno razlikuje od zaljubljenosti i povremenog ulepšavanja stvarnosti i bliskih ljudi, jer je to sasvim normalno i prirodno. Prirodno je i kada smo ljuti na partnera ili partnerku da ne možemo u trenutku da se setimo svih dobrih strana i osobina, međutim svesni smo da partner ima i dobre i loše strane i da ih svi imamo. I za razliku od ovde datog primera, većina ljudi je svesna da postoji čitav spektar boja koje postoje u svetu oko nas.

Psiholozi smatraju da su ovakvi stavovi i načini razmišljanja nešto što se razvija u najranijem uzrastu i dobija kroz roditeljsko vaspitanje a kasnije i kroz uticaj vršnjačkih grupa i društva. Međutim kroz rad sa stručnim licem, bilo da je u pitanju terapeut, psihoterapeut ili psihijatar, moguće je naučiti i savladati  tehnike koje pomažu da se ovakvi načini rezonovanja promene i da osoba nauči da se nosi sa životnim nedaćama na jedan mnogo zdraviji način. Ja to zovem mentalna gimnastika, koja treba da se radi svaki dan, kao što bi ste se posvetili svakodnevnom vežbanju zarad fizičkog zdravlja i dobre kondicije. Ovakvim vežbanjem, uz pomoćne tehnike (meditacija, joga, vežbe disanja i opuštanja) vi u stvari učite sebe iznova i stvarate zdrave i dobre navike. Ponekad je i mala promena ugla gledanja dovoljna, mala korekcija stavova i svet odjednom nije više toliko siv.

Nemojte oklevati da tražite pomoć i savet stručnjaka, jer je sasvim moguće živeti jedan ispunjen život i biti srećan a na vama je da to odaberete i da na tome radite.  

Nešto sasvim lično

Jedan nedavni događaj me je naveo na razmišljanje o tome koliko površno sudimo o drugima i koliko zapravo krijemo ono što smatramo da su naše mane i slabosti. O tome retko pričamo na jedan zdrav i konstruktivan način, ponekad u strahu da će neko da iskoristi naše slabosti protiv nas samih. Ili još bolje, motivacione poruke i tekstovi ne govore koliko je potrebno rada, napora i spoticanja, padanja i ustajanja i pre svega čelične volje da bi se uspelo u bilo čemu. 

Menjati sebe i raditi na sebi je najteži od svih poslova na svetu, po mom mišljenju. Pobede u toj bici nisu nigde opevane, koristi su ponekad male u odnosu na trud, nagradu ponekad dugo čekamo a vrlo često niko drugi sem nas samih ne zna koliki smo put prevalili da bi došli do određenog mesta.

U svom poslu puno puta sam imala priliku da čujem „lako je tebi“. Naime, radim kao prevodilac i prema ocenama drugih ljudi jako sam dobra u tome i često dobijam pohvale tipa skoro nismo čuli bolji simultani prevod ili slično. Nedavno mi je nakon serije predavanja koja sam prevodila prišla devojka od 20-ak godina i rekla da je zadivljena onim što radim, načinom na kojim to radim i na kraju je rekla „ja hoću da budem kao ti, ti to radiš s takvom lakoćom!“. Huh. Nije bilo prilike da joj kažem, ali evo može i ovako preko bloga, da kao i kod svakog umeća iza toga stoji rad, gomila padanja, brljotina, pokušaja i grešaka i da je bilo trenutaka kada sam sumnjala u sebe-zapravo ima ih i danas, bilo je trenutaka kada sam brižljivo negovala svoja negativna uverenja kao sobno cveće, kada sam baš kao i mnogi padala u očaj, beznađe i krivila život i zlu sudbinu.

Dakle, sve što ovde pišem i savetujem, ne radim to s neke puke intelektualne distance, već znam šta znači raditi, pokušavati, menjati, poboljšavati. I dalje učim u svakom smislu, ali moj dosadašnji skor je unutrašnji mir, jedinstvo misli, osećanja i delanja i spoznaja da ako padnem, nije strašno, bitno je da nisam odustala. 

Za početak dosta :-)  U sledećem tekstu pisaću još detaljnije o iracionalnim uverenjima i o načinu na koji možete sebi da pomognete da se osećate bolje.