Kada je pozitivna psihologija zapravo negativna?
Već godinama imam ambivalentan stav prema pozitivnoj psihologiji i prema načinu na koji tretira ljudsku egzistenciju. O tome koliko je postala popularna u protekloj deceniji, suvišno je govoriti. Ukucajte positive psychology na google-u i sigurna sam da ćete imati na milione rezultata. Ako pogledate police u knjižari, videćete na desetine i stotine naslova koji su posvećeni potrazi za smislenom i srećnom egzistencijom. Živimo u svetu gde se promene dešavaju brzo i gde je tempo života brz, nesigurnost izražena; površna jurnjava za ispunjenjem (pa čak i instant gratifikacijom!) je postala imperativ, a pozitivna psihologija je zapravo prerasla u vodeći alat za postizanje zadovoljstva. (U nekom od narednih blogova pisaću više o ulozi emocija i značaju negativnih emocija i iskustava za naše zdravlje i ravnotežu).
Kada kažem pozitivna psihologija, ovde mislim na naučni pristup, a ne na raznorazne afirmacije i slogane i duhovne poruke kojima je internet preplavljen. O njima ću neki drugi put, mada mi podjednako idu na živce, prosto zato što mi je feed svugde zatrpan citatima i inspirativnim porukama koje nemaju efekta LOL.
Ovde takođe ne mislim na hiljade naslova koje možete naći a koji su vezani za samopomoć i popularnu psihologiju (hiljadu i jedan način na koje možete biti lepši, uspešniji, srećniji, rešiti sve svoje probleme, voleti više, kvalitetnije, bolje...). Ne znam za vas, ali u poplavi „new age“ lekova i vodiča za srećniji i ispunjeniji život, mislim da se malo ko snalazi u potpunosti. Sva ta hiperprodukcija „mudrosti“ čini da se svi osećamo pomalo pogubljeno. Hvala Opri Vinfri na njenom neumornom doprinosu (naravno da sam cinična) i popularizaciji svega i svačega što ja zovem „boza-limunada“ pristup životu.
Dakle, da se vratim na temu, na razne terapeute za sreću i prevazilaženje loših okolnosti i na moja ambivaletna osećanja prema tom pristupu (koji mi se često čini razvedenim od stvarnosti i od zdravog razuma). U opisivanju ovog pristupa često se koristi formulacija „evidence-based“ odnosno zasnovano na dokazima, mada validnost mnogih studija ostaje upitna a i retko ko navodi na koje se to studije pozivaju, osim što kažu da ih ima mnogo. U suštini, mislim da ova „nauka“ ima još dug put pred sobom, uprkos pokušajima da se uz pomoć imitiranja istraživačkih metoda drugih nauka, najčešće prirodnih (pozivanje na matematiku i statistiku) dokaže nešto, ali to je jedna duga priča za neko drugo mesto i prevazilazi okvire bloga.
Rečenice koje se najčešće koriste prilikom opisivanja ovog pristupa glase na primer ovako: „delikatna umetnost potrege za srećom“, „razvijaju se uverenja koja u najbržem vremenskom roku podstiču napredak i uz pomoć moćnih tehnika održavaju ostvareni uspeh dugoročno“, „to je studija o tome šta čini život vrednim življenja“, itd. Osim što na prvu loptu meni ovo izgleda kao sjajan marketinški slogan za prodavanje magle, čini mi se da samo doprinosi opštoj zbunjenosti.
U narednim tekstovima baviću se i velikim pitanjima, pa i time šta je to što nas odista čini srećnima i čini da život bude vredan življenja, i koristiću se različitim pristupima i školama mišljenja, ne nužno isključivo psihološkim, već i drugim. Za sada, stojim iza toga da je prvi korak od sedam milja zasnovan na iskrenosti i realnoj proceni, kako sebe samih tako i sveta oko nas, što nije lako, niti su ljudi tome skloni. Najveća lekcija u svemu ovome je pre svega prihvatanje i negovanje realizma. Ili kako ima običaj da kaže jedan moj drugar: ne možeš da prefarbaš auto ako ne skineš prvo rđu, a za to je potreban trud i vreme.
Jedna od premisa koju gurui pozitivne psihologije besomučno promovišu je to da su zadovoljstvo, sreća i ispunjenost na dohvat ruke ako vežbamo svaki dan i primenjujemo xz metodu koju oni preporučuju ili to da zadovoljstvo i ispunjenost nisu povezani sa finansijama i statusom (pozivaju se na brojna istraživanja koja taj stav podržavaju) i da je sve u našoj glavi odnosno srcu. Da li je to baš tako? Hoće li negativne stvari i pojave nestati ako mantram svaki dan i „radim na svojim emocijama“?
Trenutno mi pada na pamet RSA clip, koji prati kritiku Barbare Erinrajk (Barbara Ehrenreich). Primer koji Barbara Erinrajk navodi u svojim kritikama pozitivnog pristupa je sledeći: kada osoba ostane bez posla, veoma često dobija savet da „mora da bude pozitivan/na“, da „promenji svoje stavove i da radi na svojim emocijama“ et voila, posao će doći. Ili još bolje, svi vas tapšu po ramenu i teše u fazonu "sve je to iskustvo" i "sve su to prilike za rast".Ili pak kada se osoba razboli, pogotovo ako je u pitanju teška bolest, kreće bombardovanje dobronamernim savetima zasnovanim na nekoj od pozitivnih škola, jer ako „zamislimo da će sve biti u redu“ onda će verovatno i biti. Barbara je to pretočila u naslov svoje knjige „Smile or die“ (smej se ili umri). Po mom iskustvu, to je samo kašika šećera uz koju je lakše progutati gorak lek i privremeni fiks za problem.
Ali, osim što čini da se lepše osećamo na trenutak i da osećaj užasa koji se najčešće javlja u stomaku nestane na trenutak, dugoročno gledano nema efekta, bez ozbiljnog rada i truda. Ako promenim emocije ili stav, to ne znači da ću skinuti sve ove kilograme koji su se nagomilali, zar ne? Ako postanem emocionalno pismenija osoba, počnem da volim sebe i svoje telo-takvo kakvo jeste, vežbam da budem prosvetljenija i ljubaznija prema sebi i drugima, sve je to cool, ali mi neće pomoći da smršam. Samo rad, znoj, krv i suze hoće :) Šalu na stranu, u ovoj epidemiji optimizma i prosvetljene duhovnosti najveći ceh je platio zdrav razum i kritički pristup.
U celoj toj priči o preuzimanju odgovornosti za svoj život, emocije, stavove i vežbanju „sreće“, veliki deo „krivice“ bude svaljen na malog čoveka, što je, složićete se preveliki teret.
Mislim da je za uvod u temu, dosta, nastavak sledi.
Veliki pozdrav od mene i Cakane:
No comments:
Post a Comment