Vodič za srećniji život-crtica na margini

u podnaslovu-Nisam namćor, keve mi :--)

U jednom od prošlih tekstova obećala sam da ću da se kratko osvrnem na afirmacije, meditacije, mantranje, self-help literaturu, inspirativne citate i sve što ima veze sa "razvojem" ličnosti. Kao astrolog i kao predavač/radioničar (rad u nevladinom sektoru i držanje raznih radionica, vežbi i predavanja) imam često priliku da sagledam ljude i ono što ih motiviše na jedan jedinstven način. Ono što sam još davno, sa dubokim žaljem zaključila je da ima dosta ljudi koji traže prečice i instant rešenja. Ako na to dodamo izbegavanje negativnih iskustava i bola, izbegavanje odgovornosti i bežanje od relanosti i činjenica, onda imamo sjajan recept za život pun razočarenja, samoobmane i iluzija.

Taj veliki raskorak između onog života koji kao "film" gledamo u svojoj glavi i onoga što se odvija oko nas, raskorak između želja i mogućnosti je izvor mnogih frustracija i zala oko nas i nama samima. U tom smislu prihvatanje je lekcija koja ima ogroman značaj za spokoj i zdravlje. 

Dakle, potrebna je ne tako mala doza realnosti, hrabrosti i suočavanja i povrh svega prihvatanja da bi smo mogli da sebe unapređujemo i menjamo. Potreban je konkretan rad u stvarnosti, postupci koji će da budu refleksija unutrašnjih spoznaja. Bez toga ne vredi mantranje. Tek onda kada ste zadovoljni sobom i u miru sa sobom i svetom, možete da u tišini shvatite pravu vrednost afirmacija, a onda vam neće biti potrebne ;-)

Rad, rad i samo rad?

Zašto afirmacije ne "rade" u većini slučajeva?

I dok rad i marljivost nisu garancija uspeha sami po sebi, svakako jesu deo osnove za uspeh i zadovoljstvo, dok "maštanje i mantranje" to svakako nisu. Verujem da nećete stići daleko ako "radite na svojim stavovima", koristite afirmacije, korigujete svoja uverenja i vizualizirate svoj uspeh, i "prevazilazite svoj ego". To su sve podvarijante bega od stvarnosti u većini slučajeva. 

Zašto to vidim kao beg i hod po liniji manjeg otpora? Pa zato što manje od 20% ljudi koji se obrate astrologu, psihologu ili bilo kome žele da rade na sebi i da nešto promene u stvarnom životu, sve ostaje na nivou pričanja i dumanja. Većina ljudi se vrti u krug, sa varijacijama na istu temu, ma koliko to izgledalo drugačije.

Posmatrajući ljude godinama, došla sam do zaključka da su jedni od osnovnih pokazatelja zdravlja (psihičkog, emocionalnog duhovnog) sposobnost da se stvari sagledavaju realno i sposobnost da se bez neke veće nelagode bude "sada i ovde". Zato što je realna procena i samoprocena indikator zdravog jastva. To jastvo, čiji je bitan deo ego, je zapravo sidro koje nas i drži u životu, prizemljene. 

O svesnosti tj. mindfulness budističkom pristupu ima dosta literature a možda i napišem zaseban blog. U svakom slučaju ima postulate koje vredi primeniti u svetu punom stresa.  

Dakle, po meni "zdrava" osoba ima svest o situaciji, o problemu, razume vezu između uzroka/postupka i posledice i svesna je efekta koje njeni postupci imaju na druge. Ovde sam namerno akcentovala zdravlje (u nedostatku bolje reči) zato što veoma često imam priliku da čujem da bi osobe koje pate od hronične depresije ili imaju ozbiljne psihičke ili duševne probleme "mogle da se promene, samo da hoće". Svest o nečemu je samo prvi korak i vara se svako ko misli da do promene može da dođe bez ozbiljnog rada, koji najčešće traje godinama, decenijama ili doživotno. U svemu tome, ego vam je potreban kao sidro koje će da bude vaša spona sa stvarnošću. 

U tom radu na sebi, prihvatanje koje sam već ranije pomenula, podrazumeva da integrišete sve aspekte svog bića u jednu celinu, i mrak i svetlo, jer samo takvi, celoviti možete biti u pravom saglasju sa sobom i svetom, što je po mnogima i cilj i vrhunac egzistencije. 
Uostalom i reč ISCELJENJE podrazumeva da nešto učinimo celim, zar ne?

Moral of the story is?

Nije mi želja da zapodenem raspravu o religijskim i filozofskim pravcima koja "propovedaju" oslobađanje od ega, transcedenciju i meditaciju kao modus vivendi, već želim da podvučem da bi, bez obzira na put kojim krenete i na metodu koju odaberete, bilo poželjno da se zadržite na realizmu i da negujete kritičan stav prema svemu što pročitate, vidite, spoznate. Pitajte, propitujte, sumnjajte, kritikujte. Zdrav razum i ego su nam dati s razlogom. I dok to ne ozdravite i ne ojačate, nema ni transcedencije. Prosto. 

Vladeta Jerotić: “Treba uopšte biti vrlo oprezan prema nekritičkom prihvatanju nekih naizgled jasnih prostih i logičnih koncepcija koje se odnose na duboka pitanja života, o kojima ljudi intenzivno razmišljaju već hiljadama godina, a koje upravo u našem dobu milioni ljudi uzimaju kao konačne i dozrele mudrosti posle kojih više nema šta da se razmišlja ili sumnja”.

Čuvajte se raznih lajf koučova*, trenera, iscelitelja koji kroz kvazi naučni/šarlatanski pristup koriste magične izdraze poput kvantni, integrativni, zasnovan na naučnim otkrićima i na fizici, zato što su to marketinški trikovi veštih prodavaca magle koji pokušavaju da pristupu koji zastupaju daju nekakvu validnost. Ima naravno puno toga što je autentično i dobro, ali je na žalost mnogo više onih koji bi da se lepo okoriste tuđim nesrećama i bolestima. 

Istina je sledeća: živimo u uzbudljivom vremenu gde se nauka razvija brže nego ikada, gde stare teorije padaju u vodu, a pojavljuju se neke nove. Nauka stalno pomera granice i demantuje samu sebe. Imamo još dug put pred nama, zato što nismo u stanju da spoznamo sve aspekte funkcionisanja ljudskog tela, psihe i duše, a kamo li nešto drugo. I da ne bi ste lutali u tom moru informacija koje postoje, vratite se sebi i potražite sreću u sebi. 

Evo citata čika Duška umesto zaključka: Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite – možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide...

*Edit: Za one koji znaju engleski, evo recimo jednog linka koji malo bolje objašnjava šta je to koučing u zapadnom svetu, koliko se tu novca vrti i koje su koristi koje kompanije vide od toga.
 Moja osnovna zamerka raznoraznim priučenim koučovima je to što se uglavnom radi o osobama kojima nedostaju godine obrazovanja koje imaju psihoterapeuti, psihijatri i svi koji se ozbiljno bave psihom (to se odnosi na recimo na godine usavršavanja posle stečenog akademskog zvanja koje je relevantno). To što se kriju iza toga da rade sa "zdravom populacijom" je smešan izgovor kojim pokrivaju neznanje i nedostatak pravih akreditacija. Uostalom ta oblast i nije toliko striktno regulisana, tako da osobe koje završe nekakve kurseve i radionice krenu da se time bave...Imam još dosta toga da kažem na tu temu, ali ne bih da smaram :)

Top 10 life coaching myths

Things life coaches wont tell you