Mračna strana ljubavi

Nisam imala nameru da pišem o jednoj tako mučnoj i teškoj temi ovde na blogu, to sam čuvala za neko drugo vreme i mesto. Ali nedavni naslovi u novinama a još više prateći komentari su me inspirisali da sednem i podelim s vama moja razmišljanja na temu ljubavnih veza i nasilja. 

Svako malo-malo u medijima se pojavi priča o tragičnom gubitku života odnosno o ubistvu supruge/devojke ili supruga/momka od strane partnera/partnerke. I na moju veliku žalost komentari koje prate takve vesti su tipa: žene vole loše momke, zašto nije otišla na vreme, zašto je trpela, zašto je birala/birao takvu osobu itd. 

Postoje mnogi razlozi zašto biramo partnere s kojima imamo loše odnose. Naši izbori su uslovljeni životnim scenarijom koji svako od nas ima, samo su neki svesniji te činjenice i žele da rade na sebi. Da bi se ti mehanizmi prepoznali i promenili potrebno je pre svega obrazovanje, volja da se nešto promeni i jako mnogo truda, vremena, energije i novca za kvalitetnog terapeuta. 

Takođe postoje mnogi razlozi za ostajanje u disfunkcionalnim vezama i svaki od tih razloga ima svoju težinu odnosno ima veliki uticaj. Tu je pre svega strah od promene, strah od neizvesnosti, potreba da nekog spašavamo čak i kada su izgledi za promenu nikakvi, strah od osude sredine, izostanak podrške, sluđenost, takozvana ubijenost u pojam, depresija, očaj, osećanje beznađa i bezizlaznosti. 

U našem društvu postoji samo deklarativna sistemska podrška žrtvama nasilja. U stvarnosti žrtve su prepuštene same sebi. Centri za socijalni rad su skoro po pravilu leglo korupcije, javašluka i nepotizma, kao i uostalom mnogi drugi segmenti našeg društva, sudovi reaguju sporo i traljavo iako ih zakon drugačije obavezuje, policija slabo radi svoj posao iako su se malo popravili u posednjih nekoliko godina. 

A često izostane i podrška sredine, komšije se prave da ne čuju, šira familija često nije zainteresovana da pomogne ili nema resurse i tako u krug. Slažem se da je ovo sumorna slika naše svakodnevnice i zbog toga sam i rekla na početku da nisam htela da pišem o jednoj tako teškoj temi. 

Unapred se izvinjavam na dužini ovog teksta, ali kad sam već načela temu red je da pišem do kraja. Često pročitam i dobijam pitanje da li je moguće prepoznati zlostavljača ili lošeg partnera/partnerku pre nego što bude kasno. Odgovor je i da i ne. Moguće je samo ako obratimo pažnju na "osećaj u utrobi" odnosno na instinktivnu i intuitivnu reakciju. A to obično ne radimo jer smo zaljubljeni do ušiju i taj mali "glas" bude zanemaren kao i čitav niz znakova za uzbunu kojih uvek bude. Moj savet vam je da verujete svojim instinktima i unutrašnjoj mudrosti. Volite i poštujte sebe dovoljno da znate da povučete crtu i kažete: dosta.

Prevela sam uvod u mini-seriju članaka na tu temu za one koji ne znaju engleski. Ovaj članak od kako sam ga našla na netu pre nekoliko godina sam slala svima kojima je savet te vrste bio potreban kao uvod u temu.  Autor članka je Roger Melton a naslov je "Romeo krvari: Kada se ispostavi da je gospodin Pravi u stvari gospodin Pogrešni". Ovo je jedan od linkova za ceo članak za one koji znaju engleski: Romeo's Bleeding.

"Problem sa zaljubljivanjem je taj da se ljubav može razbiti o hladan zid izdaje.Onda bol zamenjuje obećanje, cinizam cveta umesto poverenja a nada beži leteći na krilima pogrešno zavedenih želja.  

Ukolko ste oboje iskreno dali sve od sebe i veza ipak nije uspela i opstala, onda je to ona vrsta bola koja može da bude isceljena s vremenom. Takvo iskustvo može čak da poveća izglede za uspeh budućeg odnosa. Ali postoje i oni trenuci kada objekat vaše izgubljene privrženosti intenzivira vreme patnje, onda kada neko ko se činio kao savršen izbor zapravo bude savršeno razočaranje. A šteta koja načinjena možda ne može biti lako popravljena. 

Za razliku od muškaraca koji mogu da se iskreno nose sa svojim nesigurnostima i konfuzijama u vezi i koji mogu da prepoznaju ulogu koju igraju u stvaranju konflikata i problema, postoje i druge vrste muškaraca koji vide ljubav kao igru a vas kao njegovog piona. U ovom okrutno prikrivenom takmičenju, lukavost je njihovo oruđe, obmana je njihov fiks a kontrola ih uzdiže, ona je njihov „high“. 

Baš kao što su ovisnici neumorni u potrazi za sledećim skorom, ovakvi muškarci su u stalnom lovu na žene koje mogu da obmanjuju i da s njima manipulišu. Za razliku od emocionalno zdravih muškaraca i žena, koji poštuju druge koliko i sami sebe, muškarci-kontrolori ne poštuju nikog. Za njih, ljudi su predmeti. A predmeti mogu da budu korišćeni. 

Ovi "Kontrolori" koriste reči kao oruđe za obmanu. Koriste šarm kao antestetik za ublažavanje bola dok obavljaju emocionalnu operaciju na srcu sa grubom preciznošću. A mlade žene mogu da budu najranjivije mete za manipulativni skalpel jednog Kontrolora.   

Šteta koju većina ovih muškaraca nanosi je emocionalna i psihološka, međutim, postoje među njima oni koji se hrane dušama svojih žrtava na isti način na koji krvopija ispija krv svog plena: kap po kap. To su očaravajući vampiri čija podmukla maska skriva najgoru noćnu moru svake žene: zastrašujuće lice budućeg siledžije ili progonitelja. 

Ovim nasilnim muškarcima, kontrola je poput kiseonika. Svaki znak submisivnosti za njih predstavlja dašak života, koji lažno potvrđuje njihovu iliziju da jedino brutalna sila potvrđuje njihovu vrednost. Neuspeh u dominaciji nad ženom je okidač za parališući strah kod ovih muškaraca, s kojim ne mogu da se suoče. Taj skriveni strah je istina koja ugrožava njihovu uvrženu iliziju o bogomdanoj nepobedivosti i u stvari otkriva da se ispod toga kriju mali ljudi, koji se užasno plaše svih i svačega, pa i sopstvene krivice. A za nih, osećaj krivice je nepodnošljiv. 

Oni izvrću odgovornost za njihova okrutna dela i svaljuju je na njihove žrtve. Njihovi manevri za  dominiranje u njihovim umovima su magično opravdani. Oni projektuju svoje sebične, manipulativne i obmanjujuće nedostatke karaktera na iste one ljude kojima nanose štetu, dok u isto vreme sebe uporno i žestoko proglašavaju za nevine.

Skoro svaka žena će tokom svog života da sretne bar jednog od ovih muškaraca koji su opsednuti kontrolom, bilo da je njihova metoda kontrole ograničena na emocionalnu manipulaciju ili se proteže i na fizičko zastrašivanje. Ali postoje načini da se identifikuje svaki od tipova Kontrolora, pre nego što bude suviše kasno. Postoje i metode da se s njima izađe na kraj-izbegavanje ili bežanje od njih. Postoje načini da se zaštiti i sačuva iskreno srce. A ova serija članaka je napisana s ciljem da vam pomogne da se zaštitite od štete/povreda tako što vam pruža osnovni sistem detekcije Kontrolora, koji počinje s razumevanjem osnovne prirode kontrole.

Kontrola sama po sebi nije suštinski negativna. Svako želi da ima neku vrstu kontrole. Zaista bi bila čista ludost ako u vezi ne bi smo želeli da imamo bar deo nje, pogotovo ako smo prethodno iskusili izdaju. Ali postoji kritična razlika između zdrave i nezdrave kontrole. 

Zdrava želja za kontrolom proističe iz potrebe da zaštitimo-bilo nekog drugog ili sami sebe. Dok malo dete koje je tek prohodalo uči o granicama bezbednosti i opasnostima unutar doma, njegova jedina zaštita je kontrola kojom mu se postavljaju granice. Ako mu se ograniči kretanje, to je da bi ga sačuvali od povreda. Iza toga stoji ljubav kao motiv. Cilj je zaštita.  

Nezdrava kontrola proizilazi iz želje da se dominira drugim, bilo kroz reči ili akcije koje imaju za cilj da očaraju i naude-da pleni dok istovremeno nanosi štetu emocionalno uhvaćenoj osobi. Upravo takvo uparivanje šarma sa štetom je zaštitni znak manipulacije jednog Kontrolora. Njihove reči su  slatke a postupci otrovni i oni su stručnjaci za skrivanje njihove prave prirode. Oni skrivaju svoje loše namere ispod uglancane pojave i usavršili su umetnost „da izgledaju dobro“. Upravo je ta neverovatna sposobnost Kontrolora da naizmenično izgledaju dobro i da se ponašaju manipulativno ta koja uzrokuje i održava emocionalno mučenje i postavlja zamke za one koji su označeni kao njihove žrtve. 

Žaljenje ne postoji u njihovom psihološkom rečniku. Oni povređuju druge jer osećaju da imaju pravo na to. Kada nanose bol i štetu drugima, oni ne razmišljaju o ispravnom i pogrešnom. Zapravo se samo radi o tome da oni veruju da „imaju pravo“. I ako uvek veruju da je pravo na njihovoj strani, a uvek veruju u to, onda je bilo kakav štetan čin za njih uvek opravdan.  

...Ove sličnosti koji su opisali mnogi moji klijenti u vezi sa roditeljima ili partnerima koji su opsednuti kontrolom su me postepeno dovele do toga da posumnjam na zajedničku spregu između Konrolora i njihovih mentalnih stanja. Godine 1993. tu spregu je pojasnio tim istraživača na čijem čelu je bio Donald G. Dutton sa Univerziteta „British Columbia“, koji je proučavao karakteristike muškaraca koji tuku/prebijača.

Duttonov tim je otkrio da 90-100% muškaraca koji fizički napadaju svoje supruge ispoljavaju simptome koji su klinički poznati kao „poremećaji ličnosti“. Mnoge studije koje su kasnije rađenje da bi se njihovo istraživanje testiralo su potvrdile njihove zaključke, što pruža zapanjujući dokaz da muškarci koji biju žene imaju nizove izrazitih i unikatnih karakteristika ličnosti koje mogu biti identifikovane. A potencijalna žrtva može da prepozna ove karakteristike pre nego što se zaljubi u nekog ko je vešt u pretvaranju da je „Gospodin Pravi“.  

Ovi kanadski naučnici su se isključivo fokusirali na muškarce koji su fizički agresivni, ali postoji čitav spektar muškaraca opsednutih kontrolom koji ne udaraju pesnicama. A njihovi profili ličnosti su izraziti koliko i profili onih koji su brutalniji."